4.3 Хуни

5.4 Хуни и хунска држава
 
Најзначајнији од свих народа који су покренули Велику сеобу народа, није био германског, већ турско-татарског порекла коме су припадали Хуни. Они су последње четвртине четвртог века, продрли кроз Врата народа и провалили у Источноевропску низију и покренули таласе сеоба германских племена која су живела на ободима римске империје на Дунаву и на Рајни. Они су у Панонји (дан. Мађарској) основали своју државу. Она је била на врхунцу своје укупне моћи у време владавине, њиховог кагана Атиле (434-453). Атилу су његови непријатељи звали “Бич божији”. Под његовом владавином, Хунска дражва се простирала од јужне Русије до средње Европе излазивши на реку Рајну.

Под Атилиним заповедништвом, хунска војска коју су чинила и многа германска племена која су признала власт Хуна, продрла је у Галију у намери да освоји све германске државе која су основала своје државе на тлу Западног Римског Царства. Посрнуло царство, још једном је скупило последње атоме снаге и супроставило се Хунима. До одлучне битке је дошло 451. године, на Катулинским пољима, где су даља хунска освајања заустављена. После смрти Атиле 453, хунска држава се распада, главнина Хуна се повлачи на исток, док су до тада подјармени германски, сарматски и словенски народи стекли потпуну слободу свога даљег политичког деловања.

----------------------------------------------------------------------------------------

Хуни и почетак Велике сеобе народа

Хуни су били народ азијско номадско-сточарски народ турско-татарског порекла. Остали су запамћени у истрији као одлични коњаници. Они су око 200. г.п.н.е. основали своју снажну државу која је обухватала територију данашње Монголији и Туркестана, одакле су све време нападали свог источног суседа Кину. Када су Кинези Хуне одлучно протерали са својих западних граница, они су кренули у миграциону сеобу према западу Европе. Један део Хуна под вођом Бламира, прошао кроз “Врата народа” и 375. године упали у Европу. На реци Дону они су брзо уништили Остроготску краљевину којом је владао њихов краљ Херманарих. У својим незаустављивом напредовању са истока Азије на запад Евроазије, Хуни су освојили Панонију коју они колективно населили.

Доласком у Европу, они су знатно допринели почетку настанка првог таласа Велике сеобе народа који је обележен насељавањем гернаских народа на територију Западног Римског Царства. Хуни су били на врхунцу своје моћи под својим ханом Атилом (445-453) када су образовали моћну државу са средиштем у панонској равници  у долини реке Тисе. Одакле, они су вршили своје сталне војне нападе на просторе Балканског полуострва, Италије, сердње Европе и проваљивали у Галију (данашњу Француску). Њима су се  супроставили Западни Римљани, удружени са Францима и Визиготима и тешко их потукли на Каталунским пољима 451. године. После Атилине смрти Хунска држава се распада, а Хуни су се претопили у друге народе. Мање групе Хуна су се вратиле у Азију.        


Порекло и досељавање Хуна у Европу

Хуни су били народ туркменског-монголског порекла. Потичу са предела Далеког истока, када су их у другом веку потиснули из њихове прапостојбине у дан. Монголији, са истока тунгушки народ Сиен-Пи, а са југа кинеска династија Хан. Под тим притисцима, они су се доселили у Евроазију у трећем веку, када су до средине четвртог века током својих сталних померања на Запад покорили знатан део племенског савеза Алана (сарматски народ) који су живели на Каквазу.  Тада су се велики део њих одбацили у Панонију на просторе између Тисе и Дунава. На тај начин, Хунска држава је своје крајње источне гранце поставила на Кавказ и реку Дон, заузевши при том огромне просторе Туркестана. Убрзо потом, они су напали Остроготе, настањене између Дона и Дњестра. У почетку, Остроготи су се снажно одупирали Хунима, али када је њихов краљ Херманарих увидео да је њихова свака борба била узалудна, извршио је самоубиство (370. године).

Његов наследник на престолу је погинуо у даљи м борбама Острогота против Хуна. Након тога, један део Острогота се покорио Хунима, док је други део њих колективно преселио на подручије Визиготске краљевине на обале средњег Дњестра у намери да одбране своје сународнике од даљих хунских провала. Међутим, како су их Хуни напали и на њиховом новом боравишту, и када су упознали сву снагу својих непријатља који су покорили готово све Остроготе, Визиготи који су били угрожени на својој насеодбини, одлучили су да обуставе сваку даљу борбу против Хуна и затраже уточиште на тлу Римског Царства. Са одобрењем римског цара Валенса (364-378), они су колективно населили на територији пограничних римских провинција на доњем Дунаву. Тада су добили задатк да као самостална војна сила ратују у саставу римске војске и од Хуна бране границе римске империје. 


Хуни у Панонији. Атила – “Бич Божији” и битка на Каталунским пољима

Још од времена досељавања Хуна у Европу, када су у току својих пресељавања са истока на запад европског континента довели до почетка Велике сеобе народа, почеком петог века, средиште њихове државе је била у Панонији (дан. Мађарској). Међутим, хунска драва је обхватла територију која је била много већа од Панонске низије. Она се простирала од истока, од Волге у Русији, преко данашње Украјне, Руминије, Мађарске, Чешке, Словачке до Немачке. Под хунском влашћу су се налазили бројни народи : Сармати, Словени и Германи. Након 445, краљем Хуна, након убиства свога Бреде, постаје Атила “Бич Божији” како су га називали савременици. Његова војска је све време ратовла са свим својим суседима. Наручито су били чести упади хунске војске у Источно Римско Царство царство, када је Атила силом свога оружја приморао источноримског цара да му плаћа годишњи данак.

Након смрти источноримског цара Теодосија II, источноримски и западноримски цар су заједнички одбили да плаћају годишњи данак Атили, када је он одмах по том захтевао да му западноримски цар Валентијан III пошаље на двор своју сестру коју би оженио и на тај начин добио у мираз пола његовог царства. Како је цар Валентијан III одбио да се покори Атилиновом захтеву, то је хунски краљ сматрао као повод избијања рата.

Почетком 451. године, велика хунска војска предвођена Атилом, састављена од разнородних племена и народа која су му била покорна, пошла су из својих исходишта у Потисју (у дан. Мађарској) према Галији (дан. Француској) и прешли реку Рајну код немачког града Мајнца. До судбоносне бирке дошло је 20. јуна 451. године на Каталунским пољима, седам ипо километара западно од данашњег француског града Троа. Западно Римс ком војском је командовао римски намесник Галије Аеције, када су у њој као савезници налазили Франци, Бургунди, Визиготи и Алани и други германски народи.

Иако су у директим војним окршајима, упркос великим губицима на обе стране, није било победника нити побеђених, ипак хунска војска била прва та  која се повукла са бојног поља. Следећег дана после битке, Атила је са свом својом војском напустио поприште битке и вратио се преко северне Галије и Немачке у Панонију (дан. Мађарску).
 
Након пораза на Каталунским пољима, после повлачења Хуна из Галије, Атила је смислио план да непосредно нападне саму Италију и Рим. Прешавши Јулијске Алпе, упао је 452. године у Фурланију (залеђе Тршћанског залива), разорио је град Аквилеју, а све њене избеглице су се разбежале по лагунама од реке Соче на истоку, до реке По на западу италијанске обале Јадранског мора. У исто време, Атила је освојио Павију и Милано, али је морао да одустати од даљег освајања Итлије, јер се међу његовом војском појавиле заразне болести.

Његовој одлуци да напусти Италију, приволело га је и посланство римског папе Лава I које га је обдарило великом откупнином. Већ идуће године, Атила је умро, а његова огромна држава се распала. У потоњим борбама за краљевски престо које су избиле међу Атилиним синовима, сви германски, словенски и сраматски народи који су до тада признавали врховну власт Хуна, ослободили су се хунске власти. После тога, велики део Хуна је колективно напустио и иселио се из Паноније и варатио се на просторе Сараматије из “Врата народа” кроз која су Хуни прошли 375. године проваливши на европски континет покренувши Велику сеобу народа.    
 





Коментари

Постави коментар

4. ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА
РАЗНО