4.5 Авари

9.  Авари

Аври или Обри (на турском реч Aвар значи бегунац, скитач) су турска номадска племена. У време када се насељавају на Балкан, они се налазе на ступњу војне демократије када су представљали војни племенски савез под хаганом. Средином шестог века, потукли су их Турци у Туркестану кда су их приморали да се преселе према западу Европе.

Преко црноморских степа дошли су до ушћа Дунава у Црно море. Под каганом Бајаном (отуд порекло словенског личног имена Бојан или Бојана), 568. године, они су се населили у Панонској низији. Било их је свега неколико десетина хиљада, али је њихов војни племенски савез обухватио и многа друга племена и народе, међу којима су Словени били најбројнији. Из тог разлога, њихов савез је добио име Аварско-Словенски када су Словени били у зависном и подређеном положају према Аварима. Они су са Словенима вршили сталне пљачкашке походе по Балканском полуострву који се тада налазио под влашћу Источно Римског Царства или Византије. Испарава су чак Византинци Аварима плаћали годишњи данак од осамдесет хиљада златника како би успоставили мир на својим северним дугим и развученим границама на рекама Сави и Дунаву.

У једном потоњем походу против Авара, Византинци су заробили седаманест хиљада двеста заробљеника, од којих је било чак осам хиљада Словена. Византинци су Аваре и Словене најзад сломили 626. године после њихове неуспела опсаде византијске престонице Цариграда, када долази и до брзог распада аварско-словенског племенског савеза. У временском периоду између 623. и 658. године и чешко-моравски Словени под кнезом Самом устају против доминације Авара у Панонској низији до када су они своју власт имали и над Словенцима у Јулијским Алпима и свим Западним Словенима у средњој Европи. На тај начин, од воћством кнеза Сама у такав свесловенски племенски савез ступају и јужнословенски Словенци под својим кнезом Валуком. У даљем одбранбеном рату против Авара, Карантанске Словенце помажу Баварци (односно Немци) 744-745, али им они заузрат намећу своју врховну власт. После неуспеле опсаде Цариграда и распада аварско-словенског савеза, једино је Посавска Хрватска (Славонија) остала и даље у подређеном положају према Аварима.

Њих су напослетку између 791. и 796. године  коначно уништили Франци када је франачком краљевином тада владао краљ и потоњи цар Карло Велики. У тадашњим великим војним походима који су повели Франци против Авара, у фарначкој војсци је био и неки кнез Војномир. Не зна се тачно да ли је био он био словеначки или посавско-хрватски кнез.      
           
9. Порекло и прапостојбина Авара. Досељавање Авара у Панонију

У време када су крајем шестог и почетком седмог века Визанија имала све више потешкоћа да обузда чешће и све масовније провале Западних Бугара, јужних Словена и Гепида на своје границе у доњем Подунављу, спретна византијска дипломатија је неосновано поверовала да ће се свих опсаности које су се надвиле над северним границама свога царства моћи једном заувек ослободити војним анагажовањем туркменских народа Авара. Они су се у то време управо појавили на просторима Источноевропске низије.
 
Авари су били народ турског порекла који је потекао из југозападне сибирске низије. Одатле су избегли на југозапад пред јачањем западно-турског каганата у Срењој Азији (данашње средњоазијске државе : Казахстан, Туркменистан, Узбекистан, Таџикистан и Киргистан) када су избегли у Поткавказије (данашња јужна Русија и Грузија). На својим новим исходиштима, у степама између Азовског и Каспијског мора, они су ступили у додир са сарматским Аланима са северног Кавказа који су били савезници Византије у рату Западних Бугара и Словена у доба када су они проваљивали на територију царства у намери да се на њој населе.

У том смислу, Византинци од њих траже војну помоћ, али им ови то условљавају давањем новца и уступањем нове земље за своје насељавање. Када им је Византија ускратила захтев за насељавањем у Византији, они су из освете покорили народ Утигуре, савезнике Византије и непријатеље народу Кутигура који су у заједници са Западним Бугарима и Словенима који су тада нападали границе царства на Дунаву. Забринута због могућег војног савеза Авара са народом Кутригура, њих је Византијско царство покушало да усмери како би они ратовали против словенског племена Анта. Међутим, убрзо се показало да су Авари постали господари читаве области северног Прицрноморја, када им се власт  на западу простирала до ушћа реке Дунава у Црно море. Имајући све то у виду, цар Јустнијан I им је негативно одговорио на њихов захтев да се населе на територији царства, на просторима данашње Добруџе у данашњој Румунији.

Уместо тога, он им је понудио да се населе у Гоњој Мезији (у данашњој североисточној Србији) са задатком да бране границе Византије на Дунаву од сталних упада германског народа Гепида на територију Византијског Царства. Незадовољни понудама Јустинијана да се населе у данашњој Србији, Авари под својим каном Брајаном у два наврата са подручија доњег Дунава заобишли су Карпате и похарали границу Франачке на Лаби, али су их оба пута Франци победили на бојном пољу. На повратку на доњи Дунав, пролазећи два пута кроз Карпатско горје, Авари су разбили словенски племенски савез Дуљеба и Белих Хрвата, па су део Хрвата повукли са собом у Подунавље, док се други део повукао према горњој Висли на просторима данашње североисточне Чешке. Када су схватили да је прилика за њихово настањивање Паноније подразумевала претходно уништење германске Гепидске државе која се налазила на просторима некадашње римске провинције Паноније, Авари су на предлог лангобардског краља Албоина и уз подршку Византије повели рат против Гепида.

Они су уз допуштење Византије, прешли у Добруџу и уз помоћ њене флотиле, Авари су били превежени узводно уз Дунав и на тај начин напали са леђа германске Гепиде који су били у рату са Лангобардима који су били смештени нешто западније од Гепида. Како су истовремено Гепиди били у немогућности да воде рат на два фронта, против Авара и Лангобарда, Гепиди доживљавају потпуни војни пораз и њихова држава била је уништена (567). На тај начин, георафски простори од Источне Паноније од Дунава до Карпата, постала је средиштем Аварске државе која је задржала своју власт и над северним Прицрноморјем. Авари су тако завладали просторима некадање Хунске државе.
 
Досељавањем Авара у Источну Панонију и потоњи одлазак Лангобарда из Западне Паноније у Италију (568), имао је велики значај даље досељвање Словена на просторе Балкана. Упркос формалној врховној власти Авара над северним Прицрноморјем, источни Словени су се са своје пробитне етничке територије померали на Запад, када се у својим колонизаторским кретањима спуштали према југоистоку досељавајући се на доњи Дунав. Са друге старне, у исто време, из правца данашње Моравске, Словачке и Паноније, у правцу западног Балкана су нагрнули велики колонизациони таласи Западних Словена из својих исходишта централне Европе.

На тај начин, Авари који су настањивали централне области Панонске низије били су обливени словенском етничком струјом и из правца истока и из правца запада Европе када су у истовременом кретању они све више допирали до Јадранског и Јонског мора.    

 





Коментари

Постави коментар

4. ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА
РАЗНО