4.4 Словени

Словени

Словени су велика индоевропска група народа сродна по свом језику и култури. Постали сумешањем разних племенских група и подгупа на пространом подручијима источне и средње Европе. Крајем старе ере и почетком нове ере словенска племена су насељавала огромна пространства које су се простирала од реке Одре на западу у данашњој Пољској и горњег и средњег тока реке Волге у данашњој Русији, и од Балтичког мора на северу Карпата и срдњих токова реке Буга, Дњепра и Дона на југу данашње Украјни.

Те су земље обиловале шумама и мочварама и биле погодне за лов, риболов и пчеларство и Словенима нису биле погодне за сточарство и земљорадњу. Међутим, још пре почетка првих векова наше ере Словени почињу да крче шуме када на тако прокрченом земљишту користе како би се бавили сточарством и земљорадњом. Сходно томе, у првим вековима наше ере Словенима сточарство и земљорадња постају главна привредна грана. Упоредом са овим процесом распадале су се првобитне словенске родовске заједнице, па се почетком наше ере почињу стварати први словенски племенски савези.

Прве записане посредне и недовољно поуздане вести о Словенима имамо код старо-грчког историчара Хедодота из Халикарнаса, (кога историчари сматрају оцем историјографије). Прве поузданије писмене вести о Словенима проналазимо  код римских историчара Тацита, Плинија и Птоломеја који сви појединачно све Словене називају Венетима. Обимније писмене извештаје налазимо тек код византијских писаца из шестог века Прокопија, Маврикија и других који Словене називају Антима и Словенима. Како у почетку нису довољно овладали свим техникама земљорадње и нису знавали да ђубре своју ратарску земљу, док им  крчење шума било напорно услед примитивних оруђа за њену сечу, они нису имали довољно обрадивог земљишта која би задовољиле њихове основне потребе за прехраном. Да би дошли до нове обрадиве и плодне земље која им је била неопходна за живот, селили су се као и сви германскии током Велике сеобе народа у разне крајеве Европе. Они су на тај начин себи освајали нова обрадива земљишта.

Током тих миграција, од четвртог до седмог века, они су се раселили из своје првобитне прапостојбине крећући се у три правца : према истоку, западу и југу, па су се тако формирале три гупе Словена: Источни (Руси, Украјинци и Белоруси), Западни Словени (Чеси, Словаци, Пољаци и Лужичани) и Јужни Словени (Срби, Босанци, Херцеговци, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци). Током својих вишевековни пресељавања, Словени су заузимали широки етнички простор Европе до реке Лабе и планинских масива Алпа на западу до реке Волге и Каспијског мора на истоку Старог континента. На југу Европе, јужни Словени су освојили највећи део Балканског полуострва.      


Порекло словнских народа

Питање порекла и постанка свих словенских народа припада међу једна од најтежих научних загонетки које и данас заокупљују пажњу свих историчара и Европе и света. Основна питања која се постављају пред историчаре су: где су, када и како су настали Словени као посебна скупина народа, а која је по толико различита од германских народа (Аустријанаца, Немаца, Фламанаца, Енгелеза, Низозенмаца, Данаца, Швеђана, Норвежана или Исланђана), ромаских народа (Португалаца, Шпанаца, Француза, Валонаца, Италијана и Румуна) или Угро-финских народа (Мађара, Естонаца, Калера или Финаца)?

Поставља се потом питање и како су Словени у процесу свога настанка постали међусобно толико културно, лингивистички и етнолошки различити да међу њима данас разазнајемо: Западне Словене (Лужичке Србе, Пољаке, Чехе и Словаке) Источне Словене (Русе, Белорусе и Украјинце) од Јужних Словена (Словенаце, Хрвате, Босанце и Херцеговце, Србе, Црногорце и Словенске Македонце).


Прапостојбина Словена

И поред свих различитиих претпоставки које постоје међу историчарима, где треба тражити прадомовину свих словенских народа, данас се сви они слажу да њу треба тражити између река Лабе, Одре, Балтичког мора, Дњестра и Карпата. На том великом простору се да је око 1200 године пре наше ере изникла тзв. Лужичка култура која је настала спајањем различитих старијих култура која се су се развиле на истом географском подручију. Лужичка култура тако представља основу настанка на којој су се обликовали први преци свих Словена. Она је у последњим вековима пре наше ере уступила место тзв. Вендској култури према чијим темељима ће се касније бити обликована и сва она  источнословенска племена која ће касније ући у састав прве словенске државе – Кијевске Русије.
    
Међутим, почетком првих векова наше ере, приликом сеоба германских народа (Вандала, Бургунда, Вандала и Гота) са југа Скандинавије, на путу свих својих каснијих миграција према јужним пределима европског континента, они су сходно томе напали Словене у њиховој прадомовини. Они су тада били принуђени или да се из своје прапостојбине иселе или да признају врховну власт  германски освајача. Услед тога, у Средњој и Источној Европи дошло је до међусобног премештања и потискивања између свих словенских и германских племена и народа.

Међутим, након окончања прве етапе Велике сеобе германских народа, током петог и шестог века, врше се сталне повратне миграције Словена са истока европског континента на запад, према простору своје некадашње прадомовине (према Одри, Лаби, Зали у дан. Пољској), као и нешто јужније према данашњој Чешкој, Словачкој и западној Панонији (односно данашњој Хрватској и Мађарској).

У дубокој позадини пресељења Словена која је вршена са истока на запад, а која је уследила после окончања првог таласа Велике сеобе народа, главнина словенског исходишта налазила се у источној Пољској, Белорисији и Украјни (односно данашњој Малој Русији) и Великој Русији (данашњој Русији), све до тока реке Волге, а са које су се словенске миграције вршиле у правцу североистока према балтичким земљама Литваније, Летоније и Естоније и даље према Финској, али и према југу, у працу јужних руских степа.
                                                                                                                                                                                    
У раздобљу  од 1200. г.п.н.е до последњих векова старе ере, у време постојања Лужичке културе која је била свеприсутна на географским просторима словенске прапостојбине, према археолошким налазима сазнајемо да су на селу међу првим Словенима постојали родовски друштвени односи. С

ви они су поседовали заједничку имовину над свом земљом и имали при том заједничко власништво над свим средствима за пољопривредну производњу. При крају периода развоја Лужичке културе, запажају се видљиве промене у друштвеној организацији Словена. Тада је ширу родовску заједницу села заменила велика или мања породица која самостално обрађује своју земљу која је у њиховом власништву. Од тада, уместо пређашњих великих заједница које су биле засноване на родовској повезаности чланова једног рода, са почетком нове ере, више велих породица чинило је више мањих племена које се окупљало по територијаном принципу свог организовања. Њима је управљао ратни вођа племена на челу.     

 





Коментари

Постави коментар

4. ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА
РАЗНО