4.8 Мађари

5. 10 Сеоба Мађара у Средњу Европу

Супротно од Нормана који су били Гернмани, Мађари су народ турског порекла као уосталом и Авари, Бугари и Печенези, народ који су много невоља задавали Византији у десетом веку. Мађари су учесници пете и последње колонизацијоне етапе Велике сеобе народа чиме се она коначно завршава после готово шест стотина година свога контуираног трајања. Они су у деветом веку боравили у басену реке Дона и већ 837. године су имали свој први оружани сукоб са Византијским царством.

Међутим, и поред тога, Мађари су већ крајем деветог века помогли Византијце у рату против Бугара. Али, убрзо потом, под притиском туркменског племена Печенега, који су дошли као савезници Бугара на просторе источне Европе, Мађари су били потиснути на север и населили се у Панонији. Као некада Хуни, Мађари су убрзо потом постали великом војном силом када су њихови силовити освајачки и пљачкашки походи изазивали страх целе Европе.

Њих је у даљим војним освајањима Европе зауставио немачки краљ и потоњи цар Отон I Велики који их је коначно победио у бици код Леха 955. године у данашњој Немачкој. Након свог великог пораза који су им задали Немци, Мађари су се поражени повукли у своја прибежишта у Панонији где су основали своју краљевину када је њихов први краљ Стефан I (Иштван) Арпадовић 1000. године примио краљевску круну и хришћанску веру, чиме су они постали један од равноправних народа и држава заједнице европских народа. Тиме се завршава Велика сеоба народа.


12. Долазак Мађара и стварање Мађарске

Мађари су народ угро-финског порекла. Они су продрли у источну Европу и Панонску низију крајем деветог и почетком десетог века, чијим миграционим пресељењем се коначно завршава вишестолетна историјска епоха коју називамо Великом себом народа. Крајем деветог века, Мађари су провалили у Панонију из источне Европе, када су живели на просторима источно од планине Урала.

Они су се у својим сеобама постепено селили на југозапад Велике европске источне низије, када су се у осмом веку сместили између река Дон на истоку и реке Дњепар на западу црноморског прибаља у данашњој Украјни. Крајем деветог века, они су са тих поднебља били потиснути од турменског народа Печенега, када су Мађари потиснути на просторе данашње Бесарабије или Молдавије. Они су се ту организовали као организована ратна коњичка хорда 896. године када су под воћством свога кнеза Арпада прешли Карпате и населили се на обалама реке Тисе. На освојеном подручију Паноније, они су тада покорили бројна словенска племена која су ту затекли када су унуиштили ослабљену државу западних Словена – Великоморавску кнежевину. Освајањем читаве Паноније, Мађари су направили својеврни клин између западних и јужних Словена после чијих досељавања није више постојало директних гранчења између етничких корпуса словенског живља Чеха и Словака са западне и Словенаца, Хрвата, Срба  и Бугара са југоисточне стране етничких простора које су сви до тада настањивали. Ускоро потом, Мађари су са простора Паноније вршили сталне пљачкашке нападе на Немачку, Италију и северне делове Балканског полуострва. Као некада Хуни, и после њих Нормани, Мађари су брзо у Европи коју су нападали стекли ни мало ласкав наслов дивљих и крволочних ратника и разбојника.

Њихову даљу најезду према западу Европе зауставио је немачки цар Отон I Велики када је 15. августа 955. године Мађаре у бици на Леху одлучно потукао код данашњег немачког града Аугсбурга у Швапској а у данашњој немачкој савезној покрајни Баварској. После овог догађаја Мађари напуштају номадско-ратнички начин живота и прелазе на седелачки начин живљења. Од тада они почињу да се баве сточарством и пољопривредом. Земља коју су они тада населили у Панонској низији добила је име Мађарска (Земља Мађара) или Угарска (Земља Угара, по најбројнијем мађарском племену Угарима). Од тог времена се међу Мађарима учвршћују феудални друштвени односи хрићанство као државна вера. Први мађарски владар који је примио хришћанство био је кнез Геза Арпадовић, а његов син Стефан (Иштван)  I превео је цео мађарски народ и државу у хришћанство и 1000. године и од изасланика тадашњег римског папе Силвестера II је добио владарско достојанство краља. Тиме су ударени први темељи средњовековне мађарске државе.

Савремени грб Републике Мађарске сведок је тог времена. У времену када је прашки епископ Војтјејх (потоњи св. Адалберт) проповедао веру у Христа по Пољској и Пруској, покрстио је 885. године у Острогону и сина мађарског кнеза Гејзе, Ваика, који је при том узео име Стефан. Када се 999. на трон св. Петра у Риму попео, нови папа Силвестер II (999-1003), оформио је посебну мађарску архиепископију са средиштем у мађарском граду на Дунаву - Осрогону, која је била директно подвгнута папској власти.

Многи Мађари и данас верују, да је у исто време када је римски папа 1000. године кнеза Ваика покрстио као Стефана I (997-1038) признајући га за првог мађарског краља, предаo му је сребрни (бели) крст са два сребрна упоредна крака на црвеном пољу и тако унео сребрну и црвену боју у савремени државни грб Републике Maђарске. После смрти краља Стефана, он је канонизован за свеца као Свети Иштван.

До петнаестог века мађарски грб је већ уобличио свој данашњи изглед. Он се састоји од осам наизменичних црвених и сребрних водоравних пруга на десној страни краљевског штита грба св. Стефана (лево са гледаочевог гледишта), док се на левој страни (односно десној са гледаочевог гледишта) истог налази бели крст са два упоредна сребрна крака који израња из зелених брежуљака на црвеној позадини, а у чијем подножију је круна првог мађарског краља. Цео штит цео је крунисан круном светог Иштвана.

 





Коментари

Постави коментар

4. ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА
РАЗНО