4.2 Германи

4.3 Германи и Рим

Богатсво Римске империје неодољиво је привалачило сва германска племена која су настањивала територије изван римских граница на Рајни и Дунаву. Са постепеним слабљењем римског царства до четвртог века наше ере, Германи су све више и чешће проваљивали у Римско царство који су првобитно имали пљачкашки карактер, јер су се убрзо после својих пљачкања сви они враћали на  територије својих ранијих обитавалишта.

Када су се половином четвртог века, германска племена почела да се селе са истока на запад, ослабљено римско царство су све чешће почели да настањују германским племенима под условом да буду савезници Рима и бране њене границе од сталних упада других германских народа. Велика опсаност је настала по Рим када су се бројна германска племена почела уједињавати у веће племенске савезе како би лакше долазили до плена и нових територија за насељавање. На широким просторима између река Рајне и Балтичког мора на северу и Дунава и обала Црног мора на истоку Европе настали су племенски савези германских племена : Гота, Вандала, Ална, Свева, Бургунда, Франака, Англа, Саса и Јита и Лангобарда. Сви они ће они током петог века настанити огромна и слабо настањена подручија Западног Римског Царства.


4.4 Сеоба германских народа

Непосредни повод за настанак првог великог таласа Велике сеобе народа била је провала Хуна кроз “Врата народа” 375. године, (низија између планине Урала и Каспијског мора). Они су на свом путу на запад, најпре покорили сарматски народ Алана и један део Острогота који су били настањени између реке Дона на истоку и реке Дњепра на западу. Један део Острогота се Хунима покорио, док се други део преселио на територију својих сународника Визигота, који су тада насељавали подручије између река Дњепра и Дњестра.
 
Готи су припадали германској групи народа која се доделила из јужне Шведске. Они су у првој половини четвртог века преко проповодника примили хришћанство у аријанском облику вере. Њихов главни проповедник Вулфила, превео је Библију на готски језик. Вулфила и његови потоњи, нама непознати мисионари превели су у аријанско хришћанство све остале германске народе : Гепиде, Вандале, Херуле, Бургунде и Лангобарде који су сви били учесници Велике сеобе народа.
 
Пред даљом све убојитијим најездама Хуна, Визиготи су напустили своје територију и Прицрномоју и уз сагласност римског цара Валенса су прешли доњи Дунав и населили се на просторима римске провинције Тракије (дан. Бугарска и европски део Турске). Крајем четвртог века, они су напустили територију Источног Римског Царство и упали у Западно Римско Царство и похарали и опљачкали Италију и после треће опсаде Рима 410. године, освојили престоницу западног римског царства. Из Италије, они су прешли у јужну Галију (Аквитанију, у дан. Француској) где су основали своје Тулузско краљевство. Нешто касније, они су своју државу проширили на Пиринејско полуострво. Визиготску државу су у Шпанији освојили Апарпи (Срацени) 711. године. Пре Визигота, на Пиринејско полуство су се доселили Ванадали, Алани и Свеви. Под освајачим притиском Визигота из Аквираније, они су прешли из Шпаније у Северну Африку (дан. Алжир и Тунис) где су основали 429. године своју државу. Вандалску државу је 534. године освојио источно римски цар Јустинијан.

Остроготи су се после више година својих лутања, када су прокрстарили Балканом, крајем петог века, нашли на Апенинском полуострву. Oни су на наговор источноримског цара Зенона, предвођени својим краљем Теодорихом, повели казнену војну експедицију против италијског краља Одоакара који је претходно, 476. године учинио крај постојању Западног Римског Царства када је збацио са трона последњег римског цара Ромула Августула. услед тога, Теодорих је 493. године лично убио Одоакара из заседе, иако су се у почетку договорили да заједнички упраљају Италијом. Након пруезимања власти, краљ Теодорих није много мењао администартивну власт у Италији каква је постојала још из доба постојања Западног Римског Царства. Он је на снази задржао старо римско законодавство, неговао заоставштину богате римске куллтуре  и уживао углед и међу својим германским саплеменицима и романским староседелацима Италије. После његове смрти (526) остроготска држава почиње да слаби. То је искористио византијски цар Јустинијан и 555. године освојио Остроготску државу. Убрзо након византијског освајања Италије, на крајњи север Апенинског полустрва су провалили Лангобарди (565), још један “варварски” германски народ потекао из јужне Скандинавије, са данаског острва Борнохолм. Све ове германске државе су нису биле дугог века постојања, сем Франачке државе у Галији и Немачкој и Англоасксонских краљевина на Британским острвима.

Франачка држава настала на територији северне Галије (дан. Француске и у земљама Бенелукса). Франци су касније проширили своје краљевство на југ Галије, одакле су из југозапног дела Француске (одн. Аквитаније) потиснули Визиготе, док су на истоку Галије, пријединили Бургунсдку краљевину.
 
Немачка племена са полуострва Јитланда, у данашњој Данској, Англи, Саси и Јити после више инвазоних насеодбина на Британска острва, средином петог века, на њима су основали више малих међусобно завађених краљевства које ће све тек у деветом веку ујединити англосаксонска држва Весекс. Један мањи део бритског (келтског) становништва Енглеске, пред инвазијама Англа, Саса и Јита, свој спас је нашао у преко Ламанша, у Француској, када су у тадашњој римског провинцији Ареморици основали своју државу која је касније названа Бретања.
 





Коментари

Постави коментар

4. ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА
РАЗНО