4.7 Бугари

5.9 Сеоба Бугара на Балканско полуострво
    
Бугари су народ хунско-оногурског порекла који су у трећем таласу Велике сеобе народа, населили подручије данашње Бугрске, која се у античком добу називала Тракија. Они су крајем шестог и почетком седмог века настањивали пределе северног Кавказа када се ослобађају зависности од туркенских Авара под својим каганом Кувартом. У то време они су савезници Византије у њеном рату против Авара и Словена. Међутим, већ средином седмог века, бугарски племенски савез Куварте се распао под притиском Хазара, када се један њихов део њима подчинио, док је други њихов део, предвођени каном Аспарухом се населио на Делти (ушћу реке Дунав у Црно море). Како би се ослободио притиска Бугара у Подунављу, византијски (грчки) цар Константин IV објављује им рат када је садејству са копненом војском и својом морнарицом напада њихова упоришта на доњем Подунављу.

Међутим, сав његов војни напор да сузбије Бугаре се показао као неефикасан и узалудан. Бугари су продрли у обалст данашњег града Варне на Црном мору, када се сви они трајно настањују у некадашњој римској провинцији Тракији. Том приликом је уприличен уговор о миру који је био врло поразан по Византинце (Грке) јер су били принуђени да призанју право Бугарима да се компактно населе на сувереном делу византијске империје.


10.  Долазак Бугара и стварње Бугарске

У старом веку, данашња територија Бугарске је била насељена Трачанима, која је у доба римског цара Октавијана Августа у 9. в.н.е. потпала под власт Старих Римљана. У првој половини седмог века, Тракију је насељавало седам словенских племена. Бугари су народ хунско-оногурског порекла. Они су уз Германе, Словене и Аваре узели учеће у трећем таласу Велике сеобе народа. Почетком седмог века, бугарски племенски савез се налазио на северном Кавказу на просторима данашње Грузије и Русије, када је био у савезничким односима са Византијским Царством. Они су као савезници Византинаца из правца долине реке Дон нападали Словене и касније Аваре у Прицрноморју у данашњој Украјни. Под притиском туркменскиог народа Хазара, Бугари напуштају своја обитавалишта на доњем Дону и под воћством свог хана Аспаруха крећу на запад Европе. Седамдесетих година седмог века, они настањују данашњу Бесарабију (данашњу Молдавију), на левој обали доњег Дунава. Taдашњи византијски цар Константин IV схвативши сву безбедосну опсаност који су Бугари представљали по Византију настањени у Молдавији, на северу његовог царства, објављује рат Бугарима 680 године. Византијски цар је офанзивном тактиком своје флоте са Црног мора и реке Дунав и уз помоћ коњице са копна, продро је на бугарска исходишта у доњем Подунаљу. Међутим, византијски напори су се показали узалудним јер је византијска копнена војска услед глибовитог тла била онеспособљена за даље офанзивно деловање против непријатеља. Услед тога, Византинци су доживели потпуни неуспех у рату против Бугара. Они су слабост офанзивног деловања Византинаца искористили и продрли са доњег Дунава у област данашњег бугарског града Варне на северној црноморској обали и кренули у потреру против византијске војске освојивши целу територију данашње Бугарске. Ту су затекли земљу која је била нешто раније пре њих настањена са седам јужнословенских племена. Они су се Бугарима обавезали на давање данка и заједно су са њима се у каснијим временима кретали у све ратове против Византије. Временом, Бугари су се у потуности словенизовали, али су са друге стране затеклим словенским племенима наметнули своје етимолошко име Бугара. Међутим, Бугари су заузврат од Словена примили и словенски језик и културу. Тако је на територији некадашње римске провинције Тракије оформњена бугарска држава, прва јужнословенска држава на Балкану. Византијски цар је био приморан да призна буграску државу када са њом закључује мировни уговор када се обавезује да им плаћа годишњи данак.               


10. 1 Порекло и прапостојбина Бугара

Бугари су народ хунског-оногурског порекла као и њихови сународници Хуни, Авари и Мађари. Они се појављују на просторима Баклана још крајем петог века. То су тада биле војне групације Западних Бугара која се одвојлила од њихове етиничке прапостојбине која се онда налазила око Азовског мора (североисточни део Црног мора), када се сместила северо и источно од делте Дунава (дунавског ушћа). Али истовремени долазак Западних Бугара на Баклан заједно са Аварима и Словенима имао је за последицу брзу словенизацију Западних Бугара и њихово нестајање као посебне етничке групе народа на југоистоку европског континента. Међутим, пресељење Авара у Европу са Поткавказја да доњи Дунав, ослободило је Источне Бугаре да се у етапама преселе са северног Кавказа у област Приазовја.

Они су у време када је Византијско царство водило на Балкану перманентну борбу против напада Аватра и Словена, били савезници тадашњег византијског цара Ираклија (610-641). Њихов је хаган Орхан имао дужност да спречава њихове источне суседе, Западнотурски каганат, да као савезник Авара нападне Византију провалама преко Кавказа.

У тим борбама  Бугарска која је била смештена око Азовског мора веома је ојачала, па је њен  хаган Кубрат 635. године нанео тежак пораз западним Турцима и формирао, под воћством Бугара, моћан савез племена на подручију између источно и западно од Азовског мора. Језгро тог племенског савеза налазио се између реке Дон на истоку и реке Кубан на југозападу Прицрномпорја у данашњој Руској Федерацији, а који историјски извори називају “Велика Бугарска”.
              
10. 2 Долазак Бугара на Балкан под каном Асапарухом и ставарање бугарске државе

После смрти бугарског кана Кубарта, велики бугарски племенски савез се распао под ударцима туркенског народа Хазара који су крајем шестог века основали свој каганат на северним обронцима планине Кавказ. Док се један већи део Бугара потчинио Хазарима, више бугарских племена је напустило своја првобитна исходишта и кренуло према западу Европе. Једна већа скупина Бугара, под воћством хана Аспаруха, преселила се око 670. године према западу, у правцу доњег Дунава, док је друга група Бугара се одеслила према северу, у долине река средње Волге и доње Каме, где су у десетом веку развила снажна држава Поволошких Бугара.

Сместивши се између река Дњестра и Дунава, Бугари предвођени Аспарухом почела је прелалазити границу Византијског царства у области Подунавља упадајући на територију византијске провинције Источне Тракије (данашње Бугарске). Да би нападе Бугара што више сузбио, тадашњи византијски цар Константин IV је 680. године са својим копненим и морнаричким снагама напао бугарско исходиште северно од реке Дунава, али је претпео велики пораз. Прогонећи византијску војску која се у расулу и пометњи повлачила из Подунавља, Бугари су заузели Добруџу (делту, ушће Дунава), а одатле су своје надирање проширили и на област између доњег Дунава и планине Балкан, чији простор су настањивао савез седам јужнословенских племена.

Та су се племена морала обавезати да ће плаћати годишњи данак Бугарима. Убрзо потом, бугарска родовско-племенска аристократија истиснула је са власти племенског савеза све јужнословенске племенске поглаваре који су до тада предводили Савез седам словенских племена и наметнули им своју власт и хегемонију. Временом, бугарска родовско-племенска аристократија се словенизовала, али су Бугари јужним Словенима које су ту зателкли наметнули име Бугара. На тај начин, јужно од Дунава се  развила као компактна бугарско-словенска држава у којој су тада преовлађивали родовски друштвени односи када су се њени житељи бавили земљорадњом, а родовско-племенска аристократија усвајала начин живота какав је постојао у Византији раног средњег века.
 
Цар Константин IV није успео да војним дејстовањима своје војске уништи постојање бугарске државе у доњем Подунављу. Уместо тога, он је морао да призна постојање бугарске државе на подручију Тракије. У том смислу 679. године је постигнут уговор између Византије и Бугарске на основу кога је Византија била принуђена да бугарској држави плаћа редовни годишњи данак. Тим актом Византија је службено признала постојање једне вараварске државе на својој територији. Интересантно је знати, да се година досељавања Бугара на Балкан, 681. година, налазила у државном аблему Народне Републике Бугарске (1971-1990).   

 





Коментари

Постави коментар

4. ВЕЛИКА СЕОБА НАРОДА
РАЗНО