29. јануара 1412. у Србији донет закон о рудницима

На данашњи дан, 29. јануара 1412. донесен је Новобрдски законик који озакоњивао рударску производњу и експлатацију рудног блага у српској средњовековној држави. У српској историјографији он носи назив Законик о рудницима или Новобрдски законик кога је објавио син Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, српски кнез (1389—1402), и тадашњи српски деспот Стефан Лазаревић (1402—1427).  
 
Ново брдо је рударско место и градско средиште на данашњем простору севера Косова и Метохије, између јужних падина Копаоника и Скопске Црне Горе. Оно је почело да се развија у последњим деценијама четнаестог века, да би у петнаестом веку, у време владавине деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића, Ново Брдо постало чувено трговачко и рударско средиште. Оно је наручито било познато по производњи “гламског сребра” које је у себи имало изузетан велик проценат злата. Поред сребра са примесом злата, у новобрдским рудницима је вађена златна, оловна и гвоздена руда. Према проценама оновремених историчара, српски деспоти су  добијали  годишње и до двеста хиљада дуката прихода из овог богатог и чувеног рудника. Дубровачки трговци су новобрдско сребро продавали по читавом Медитерану, па је на тај начин Ново Брдо постало на далеко чувено и ван граница Балкана. Сходно томе, у њему се налазила и велика и значајна колонија Дубровчана који су у њему имали свог посебног конзула. Поред њих, било је и Барана, Албанаца, Грка и Италијана. Осим искључиво економског, Ново Брдо је имало и огромни војно-стартегијски значај као утврђени град у коме је живело бројно градско становништво.    

С обзиром на велки значај које је Ново Брдо имало у средњевековној српској држави још од времена српског краља Милитина (1282-1321) када је било врло важна насеодбина немачких рудара Саса, не изненађује нас чињеница да управо први српски закон о рудницима носи име Новобрдски законик. Њега је формално у законском тексту обзнанио српски деспот Стефан Лазаревић 1412. године, али се ипак сматра да је он неформално кодификован и много раније, још 1390. године.

Сам документ је јединствен правни споменик средњовековне српске државе из доба када су њоме владали деспоти из династија Лазаревића и Бранковића. Новобрдски законик по својој укупној правној и историјској вредности превазилази српске националне и саме балканске оквире имајући репутацију важаног правног споменика средњовековне Европе петнаестог века.

Поред законског текста који се односи на саме рударске прописе, у склопу истог текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда), који у то време није био само највећи рудник Србије, већ и значајн утврђен град и трговачки центар на Балканском полуострву. Спис Новобрдског законика је сачуван у неколико каснијих преписа, од којих је најзначајнији илустровани препис из шенасетог века, који се данас чува у Архиву Српске Академије Науке и Уметности.

 





Коментари

Постави коментар

Јануар
РАЗНО