1. фебруара 1994. умро Радован Самарџић, један од највећих историчара двадесетог века.

На данашњи дан, 1. фебруара 1994. године, умро Радован Самарџић, један од највећих историчара двадесетог века. Био је професор историје на Филозофском факултету у Београду на катедри за Општу историју Новог века. Рођен је у Сарајеву, где завршава основну и средњу школу. Завршио је студије  историје 1949. године за Филозофском факултету у Београду. Код професора Јорија Тадића постаје асистент 1950. године код кога дипломира на нововековној историји Дубровника 1956. године. Током своје дуге и богате каријере коју је обављао на Филозофском факултету у Београду прошао је сва наставничка звања на Београдском Универзитету.

Био је декан Филозофског факултета у Београду, редовни члан Српске Академије Наука и Уметности, секретар Одељења историјских наука САНУ, Директор балканолошког института при САНУ, председник Српске књижевне задруге, глави и одговорни удредник Југословенског историјског часописа. Дочекао је пензију са звањем шефа катедре за Општу историју Новог века. Усавршавао се у Паризу, у Француској, код познатог француског историчара Фернана Бродела. У Немачкој је боравио на Институту за Европску историју.

У току свог дугог стваралачког рада, Радован Санмарџић бавио се проучавањем прошлости опште и националне историје српског и свих осталих јужнословенских народа од шеснаестог до двадесетог века. Највише га је интерсовала историја Медитерана и повест османлијског царства. Велики допринос у развоју јужнословенске историјографије, Радован Самарџић је дао проучавајући историју Дубровачке Републике. Круну његовог прочавања дубровачке историје представља његова књига “Велики век Дубровника” у којој је на основу извода из Дубровачког и Венецијанског архива дат приказ историје Дубровачке Републике у седаманаестом веку, једине независне и суверене јужнословенске државе која је то била током читавог периода средњег и новог века. Писац је и “Борба Дубровника за опстанак после великог земљотреса 1667.”

Из Самарџићевог стваралачког опуса везаних за историју осмалијског царства, његово интересовање је везано за историју турске царевине у шеснаестом и седаманаестом веку. Из његовог пера су настала бесмртна дела српске историјографије : “Мехмед паша Соколовић”,  “Сулејман и Рокселана” и “Осман II”.

Радован Самарџић је посебно интересовање показивао и за историју Београда у време када се он налазио под турком влашћу. Његови радови су ушли у тротомно издање “Историје Београда”. Посебно место заслужује у његовим радовима и “Београд и Србија у списима француских савременика XVI и XVII века.” Био је руководилац рада на пројекту писања вишетомне “Историје српског народа.”  Свој немерљив допринос у њој дао је када су се у истој едицији нашли прикази историје српског народа под осмалијском влашћу у трећој, четвртој и шестој књизи у временском периоду од шеснаестог до осмамнаестог века. У истој збирци вишетомних књига био је приређивач текстова из историје српске културе у деваетанаестом и двадесетом веку. Посебно га је интересовала историја српског народа на просторима Косова и Метохије када му је објављена књига на ту тему под називом : “Косово и Метохија у српској историји”.

Свему треба напоменути да је Радован Самаеџић био и велики познавалац синтетичке опште и националне историје. У том смислу треба истаћи и његово завештање које које је подарио историјској науци када је у трећем тому Ларусове енциклопдоије из 1973. године. Ту је написао ненадмашно написан преглед историје јужнословенских народа од досељавања на Балкан до њиховог уједињења 1918. године. Бавио се и истраживањима о делу Вука Караџића. Посебни премет његових интересовања била су му проучавања историје српске историјографије. Наручито је посвећивао пажњу у својим истраживањима писајући о историјографском завештању Мавра Орбина, Вука Караџића, Илије Гарашанина и Слободана Јовановића. Вредне књиге из тог опуса су му без сваке сумње : “Писци српске историје” у четири тома.

Крећучи се путевима  истраживачких радова Радована Самарџића, једног од највећих српских историчара двадесетог века, свој даљи немерљив допринос у даљим свестраним истраживањима модерне српске и европске историјографије данас даје и син славног српског историчара Никола Самарџић. Докторирао је историју на Филозофском факулету у Београду 1995, где је данас од 2008. године редовни професор и шеф на катедри за Општу историју Новог века. Писац је више научних текстова и расправа и више монографија : Француска и Турска 1687-1691, Карло V, Историја Шпаније, Други двадесети век.





Кључне речи

Коментари

Постави коментар

Фебруар
РАЗНО