8. фебруара 1312. године, умрла је српска краљица Јелаена Анжујска

На данашњи дан, 8. фебруара 1312. године, умрла је српска краљица Јелаена Анжујска, жена српског краља Уроша I Немањића (1243-1276) и мајка српских краљева Драгутина (1276-1282) и Милутина (1282-1321), баба краља Стефана Дечанског (1321-1331) и прабаба краља и цара Стефана Душана (1331-1355).

Област Анжу, и дан данас је покрајна у Француској, у доњем току реке Лоаре, са истоменим главним градом те регије, Анжу. Француски краљ Луј VIII (1223-1226) дао је своме брату Шарлу 1246. године у посед обалст Анжу чиме је он посато оснивач Анжујеваца, бочне гране француске краљевске династије Капета који су владали Француском (986-1328). Од 1266. године, Анжујци су постали краљеви Краљевине Двеју Сицилија (Напуљске краљевине). Након одумирања мађарске династије Арпадовића 1308. године, они су постали и мађарски краљеви (1308-1387).   
    
Порекло Јелене Анжујске још увек збуњује историчаре који се баве Националном историјом средњег века. У стријој српској историјографији, њено порекло је било довођено у везу са Карлом I Анжујевским, (француским) краљем Напуља и Сицилије. Међутим, данас постоје више претпоставки о њеном пореклу. Према можда данас најприхватљивијој теорији, отац српске краљице Јелене Анжујске потиче од мађарског племића Јована Анђела, војводе Срема и Матилде Вјанден, војводкиње Пожеге и Ковина. Према другој теорији, Јеленин отац Јован Анђео је био син византијског цара Исака II Анђела (1185-1195) и Маргарета Арпадовић, ћеркe мађарског краља Беле III Арпадовића (1173-1196) и Ањес де Штијон.
 
Порекло српске краљице Јелене Анжујске  доводи се  у везу и са савременои изгледом грба Републике Србије из 1882/2004. године на коме се налазе уцртани златни љиљани испод каџи српског сребрног двогалвог орла (фр., les fleures des lis). Они своје симболичко вуку порекло од мађарских Арпадовића чији облици су са своје стране византијског порекла и као такве их проналазимо у грбу Краљевине Србије из 1882. године. Садашњи историјски неутемљени изгледи љиљана у такозваном “новом” грбу Републике Србије из 2010. године су љиљани француских Анжујеваца. Порекло Јелене Анжујске је мађарско, а не француско.
 
Јелена Анжујска се родила 1236, а око 1250. удала за српског краља Уроша I Немањића. Она је са краљем Стефаном I Урошем је имала бар четворо деце: српског краља Стефана Драгутина (1276-1282) и потоњег “сремског краља” у северним српским областима (1284-1316), краља Стефана Уроша II Милутина (1282-1321), Брнчу (Брњачу или Причу), непознату Урошеву и Јеленину ћерку, која је била удата за неког жупана Ђорђа, и непознатог сина Стефана.
 
У време владавине свога мужа, Уроша I Немањића (1243-1276), она је имала велики утицај на политичка збивања у тадашњој Србији. Јелена Анжујска је до свог преласка су православну веру и свог истовременог замонашења, све време је исповедала римокатоличку веру својих родитеља. У том смислу, она је истрајно штитила католике у српској држави. У том циљу, она је подизала бројне римокатоличке цркве и самостане у Далмацији чији су се велики делови налазили у оквиру српске државе Немањића. Утицала је на свога мужа и касније своје синове, српског краља Драгутина и српског краља Милутина, да обдржавају добре односе са Дубровником. Имала је великог удела у одлуци свога мужа Уроша I да се њихов млађи син Милутин не ожени Аном Палеолог, ћеком византијског цара Михајла VIII (1259-1282), чиме би Србија сврстала међу савезнике Византијског Царства у њеној борби против Јелениног рођака, Карла I Анжујског, француског краља у јужној Италији у његовој намери да освоји Византију. У време када је краљ Стефан Драгутин забцио свога оца Стефана Уроша I Немањића са краљевског трона, његова мајка Јелаена Анжујска је суверено владала великим делом Србије као права владарка. Једно време, она је владала областима: Зете, Требиња, Плава и горњег Ибара, у периоду када је српска држава била подељена на три дела, између Јелене Анжујске и њених синова Стефана Драгутин и Стефана Милутина.
 
Јелена се замонашила у цркви Светог Николе у Скадру у коме се замонашила и умрла 8. фебруара 1314. године. Она је основала је прву женску школу у средњовековној Србији. Њен двор налазио се на самом рубу данашњег Косова и Метохије у месту Брњаци, на северној страни планине Мокра Гора, четири километра уз Брњачку реку (област горњи Ибар). Ту се налазила њена чувена школа где су сиромашније девојке училе вез и остале послове, али и писмености и музици.  Осим дворца у Брњаку, Јелена Анжујска имала је под својом непосредном влашћу и град Јелач на планини Рогозни.
На свом двору у Брњацима, она је организовала преписивање многих књига и тако произведене књиге је касније поклањала. Такође, у свом двору је имала и чувено “књигохранилиште”, то јест библиотеку. Корице су израђиване код златара у Котору.
 
Као задужбина Јелене Анжујске помиње се и црква на Госпођином врху у селу Бишево у Рожајама, чији остаци и данас постоје, али нема доказа да је то заправо и била њена задужбина. Као и други владари из “светородне династије” Немањића и она је зидала своје задужбине. Најпознатија њена задужбина је манастир Градац (настао крајем XIII века, изграђен у готичком стилу) где је и сахрањена, као и црква светог Николе у Скадру где је замонашена.
 
Обнављала је велики број православних и католичких светиња, међу њима и манастир светих Сергија и Вакха на обалама реке Бојане код Скадра. Према једној средњовековној легенди, приповеда се, да се након три године од своје смрти, краљица Јелана Анжујска јавила у сну једном монаху. Тада су јој отворили гроб где је њено посмртно тело нађено цело и очувано „као у роси“ из које је потекло “свето миро”. Од 1317. године, Српска Православна Црква Јелену Анжујску слави као српску светитељку 30. октобра по Јулијанском календару, односно 12. новембра по Грегоријанском календару. Њено житије написао је српски архиепископ Данило II.

 





Коментари

Постави коментар

Фебруар
РАЗНО