2.1 Шта је Феудализам?

1. Појам речи феудализам

Феудализам потиче од латинске речи (неолат. feudum) што значи властелинска земља. Она се путем породичног наслеђа у друштвеним круговима крупне и ситне феудалне властеле наслеђивала са колена на колено. Својствено томе, феудализам је друштвени и економски поредак својствен средњем веку у коме људско друштво делило на две основне класе: 1) феудалну господу (која је подељено на : 1.1) Владара, 1.2) Високо племство и 1.1) Ниже племство или Витезове) и 2) Сељаке-Кметове.

Са једне стране, основна карактеристика феудализма као друштвеног поретка јe потпуно власништво феудалца над свим средствима за производњу, јер сви они поседују у свом приватном власништву сву земљу (односно феуд). Са друге стране, они имајu посредну власт над свим сељацима-кметовима који живе и раде на њиховим феудима, јер су им они препуштали део своје земље коју су им они заузврат обрађивали и закупљивали у форми посредних и непосредних натуралних или новчаних ренти (односно пореза). Упоредо са непосредном власништвом феудалаца над сељацима, постојало је и ситна поседност сељака и занатлија над својим оруђима за свакодневни рад (сељачко оруђе  и занатлијски алат), као поседе који су они имали над својом кућом, окућницом и над једним омањим пачетом земље коју је сељак обрађивао у својој сопственој режији.
 
У односу на робовласничку друштвени поредак, где је роб био бесправно биће у потпуној власништву свога господара - робовласника, без права да се сам прехрани и има породицу, феудализам је представљао напредак у односу на антику (одн. Стари век), јер је постојала заинтересованост произвођача (сељака-кмета) за продуктивним радом чиме је он себи обезбеђивао начин да прехрани себе и своју породицу. Тиме се обезбеђивао даљи развој укупних друштвених односа који ће током средњег века нужно еволурирати у нове и прогресивније облике односа међу људима.

2. Феудалне ренте (порези)
 
У погледу начина на који је феудалац остварирао своје приходе, феудалну епоху карактеришу три ренте (три пореза) :

1. Радна рента коју су сељаци претежно одрађивали радним обавезама на фаудалчевој земљи (кулуку);

2. Натурална рента, када се претежни део сељакових даџбина састојао у непосредном давању готових пољопривредних или занатских производа феудацу, што најчешће обележава период раног средњег века између петог и једанаестог века;

3. Новчана рента, када су феудалци због развијеног тржишта и робо-новчаних односа (развијени градови, занати, мануфактуре, трговина и банкарство), највећи део кулучарских и натуралних обавеза кметова заменили новчаним даџбинама, што обично карактерише позни феудализам између дванаестог и петнаестог века.

3. Федални поредак – успостављање веза личне зависности или лојалности

Како је феудално друштво у својој суштини било уређено као вишекласно друштво и у редовима феудалне господе, међу феудалном племстом је постојала својеврсна пирамида хијерархиских положаја сваког феудалног племића у свакој средњевековној држави.

На њеном врху је налазио се краљ или цар, чија је власт почивала на подршци његовог племства (феудалне господе) који ни једну своју важну одлуку није доносио без саветовања са њом, а која се делила на високо племство (кога су чинили рођаци или лични приврженици владара) и ниже племство (или витезови које су чинили лични приврженици високог племства). Како је краљ био власник све земље у краљевству, за своју оданст краљу, феудално племство је од владара (сениора), добијало на поклон земљишне поседе у виду феуда који су се звали бенефицијуми. Примопредаја дароване земље када ју је један племић добио од свога сениора (владара), вршило се свечаним полагањем племићке заклетве оданости која се називала инвеститура. Тада је племић, примаоц феуда, без оружија, клекнуо је на своја колена испред свога краља, стављао скопљене руке у руке свога владара изговарајући пред њим речи заклетве да је он човек његовог феуда. Краљ га је тада подизао са колена, потом је следио пољубац у уста у уста сениора и вазала, када би се вазал своме сениору заклињао на верност, полажући при том своје руке на Библију. За узврат, сениор би своме вазалу даровао представљен штап, копље или гранчицу. Тим чином примаоц бенефицијума је постајао вазал свога владара. Њихови односи су се називали вазалним. Његове вазалне обавезе су се састојале : давању савета владару у судским дужностима на његовом двору као и у помоћи и заштити која је подразумевала војну службу вазала који је он давао своме краљу.
   
На тај начин феудална господа, која је имала основну улогу да саветује свога краља, примала је од свога владара и бенефицијум (феуд) ступајући у вазанле односе према своме сениору, када су на дарованим земљишним поседима добијала и сељаке-кметове који су им обрађивали земљу. Али, у доба територијалне раздобљености феудалних држава и у времену избијања сталних међусобних ратова између високог и нижег племства, када је власт краљева или царева била слаба, вазали нижег племства су непосредно слушали вазале вишег племства свог номиналног сениора, а не наређења краља или цара чија је власт постала симболична. На тај начин, међу припадницима вишег и нижег племства у једној средњовековној држави, успостављале су се такође личне вазалске везе, па је ниже племство вишем племству за давање своје верности добијало на поклон феуде. У исто доба, локално сеоско становништво је полагало заклетву грофовима (управитељима области краљевства) који су се окупљали око грофовског замка када су се обавезивали да ће га својим животима бранити у случају избијања рата. Зузврат сељаци су грофу давали феудалну ренту. Тако се временом стварао веома комликован вишеслојни систем вазалних односа унутар феудалног друштва једне државе.

4. Етапе постепеног политичког развоја феудалне државе
 
У политичком погледу, феудална држава је прошла, такође, кроз три своја развитка: у првој фази која одговара добу раног феудализма (између петог и једнаестог века), централна краљевска власт у држави је, у односу на велику моћ феудалца, слаба, и владар је био само “први међу једнакима”. Он често није у стању да спречи феудалне ратове и феудалну анархију у земљи.

У другој фази развоја феудалних држава, (а што одговара периоду позног средњег века између дванаестог и петнаестог века), држава добија облик сталешке монархије, у којој се владар ослања на три сталежа (племство, свештенство и грађанство), када владар постепено ојачава своју власт.

У трећој фази развоја феудалне државе, а што одговара крају позног средњег века, током петнаестог века, али и времену прва три века наредне епохе Новог века (између шеснаестог и осамнаестог века), феудална држава добија форму феудално апсолутистичке монархије, у којој је централна власт владара била врла јака, захваљујући подршци становника све бројних градова који су од феудалних владара добијали читав низ аутономних права која су им она на првом месту омогућила свестрани капиталистички развој градских привреда.

За све то време од петог до петнаестог века, у феудалној Европи хришћанска црква била је идеолошки бранилац феудализма, јер и сама била круни поседних феудалних добара на којима је радило мноштво кметова-сељака, па је и сама била била такође заинтересована за одржавање феудалног друштвеног поретка. Она је својим верницима представаљала устројство феудалног друштва као Божију вољу и сваку побуну против феудализма је обележавала као најтежи – смртни грех. У том циљу, црква је редовно анатемисала све антифеудалне и антицрквене верске покрете (сељачке устанке, јеретичке покрете, борбу грађана против феудалаца, грађанску културу) помажући на тај начин световне владре и феудалце у борби против антифеудалних покрета сељака-кметова и трећег сталежа грађанства које током времена постаје све просвећенији део друштва феудално-апсолутистичких монархија Европе. Оно у наредним вековима епохе Новог века постаје све агилније у борби против даљег опсатнка феудализма као друштвеног поретка епохе средњег века које је и даље опстајало у виду реликата све до избијања француске револуције 1789. године. Међутим, као преживели друштвени остаци једног давно прошлог времена, феудализам се у Европи и даље упорно одржавао и током шесанестог, седамнаестог, осамнаестог и деветанестог века (у Немачкој, Хабсбуршкој монархији и Италији до 1848. и у Русији до 1861. године) када је био коначно укинут.

 





Коментари

Постави коментар

2. ФЕУДАЛИЗАМ
РАЗНО