2.2 Феудализам у раном средњем веку

1. Време настанка ранофеудалних друштвених односа

Римско царство у трећем веку, упркос тежњама њених царева да га реорганизују и војно ојачају у четрвтом веку, 395. године ће се поделити на Источни и Западни део царства што ће имати за последицу пропаст њеног Запаног дела 476. године. Узрок распада римског царства на западу треба тражити у добокој политичкој кризи целокупне организације тадашње римске империје и структуре читавог ондашњег касноатичког друштва. У том добу, огромна количина плодне обрадиве земље налазила се у рукама врло малог броја римских латифундиста. Ефикасан рад робова на латифунијама било је могуће само док је било обиље јефтине радне снаге. Међутим, са престанком великих освајачких ратова Римске империје у треће веку, заробљавање непријатеља у ратовима које је Рим до тада водио са свим својим суседима од Британских острва на западу преко подунавских територија на истоку до крајењег југа империје у северној Африке, све мање је омогућавао нови прилив робовске снаге која је упућивана на рад на римским латифундијама римских велепоседника.
 
У тим околностима, Римска империја је била принуђена да путем увоза или куповине робовске снаге обезбеди континуитет пољопривредне и мануфактурне производње. Тиме је њихова цена временом на тржишу све време расла. Тада се постављало питање, колико појединачни купљени роб за време свог релативно кратког животног века може да подмири уложена финанцијска средства римског латифундисте који је знатан свој имутек утрошио на куповину робовске ране снаге, а да је при том имао очекивања да робовски рад поврати сва његова уложена средства у процесу робовске производње? То је све имало за последицу сталан пад пољопривредне производње.


2. Успостављање новог ранофеудалног друштвеног поретка и пораст крупне земљишне својине
 
Услед тога, римски латифундисти у договору са римским властима, током трећег века, почињу да траже компромис, односно договор са робовима са својих латифундија. Тада се примењује у пракси схваћање да је латифундистима било у интересу да се одрекну непосрдне контроле над целокупним поседима својих латифундија када је било практичније да велике делове свога имања уступе непосредним произвођачима - робовима. Они би их сами обрађивати, али ће за узрат бити у обавези да врховном поседнику земље дају део прихода са земље и али да при том преузму и део радних обавеза када би додатно обрађивали земљу латифундисте која је остајала у његовом непосредном власништву. У том смислу, латифундисти су дотадашње робове насељавали на деловима своје латифундије, када су сваком робу давали по један мањи део земље са свога имања.  Они би њега самостално обрађивали, када су на њему подизали кућу и окућницу, имали услове да створе породицу и одгајају своје властито потомство. На тај начин, некадашњи римски робови, уместо “оруђа које говори”, како су их називали класични римски теоретичари робовласничког друштва, постају “кућни робови” (лат. Servi casati).

Међутим, и таквом изменом друштвеног положаја роба у римском касноатичком друштву, роб је и даље правно остајао неслободан, није могао самостално да напусти земљу коју му је латифундиста дао у закуп. Међутим, с адруге старне, он је стекао право да задржи знатан део плодова са своје земље који му је латифундиста доделио, и да при том оснује своју властиту породицу. На тај начин, кућни робови су били заинтересованији да више раде на имању свога латифундисте, и да притом имају део свога имања са кога су могли да се самостално издржавају. Тиме су ударени темељи нових феудалнних друштвених односа. Римски латифундиста је током времена у феудалном друштву средњег века понео име феудалца (грофа, кнеза, војводе, краља или цара), а имање којим је управљао почело се називати феудом, док су “кућни робови” временом добили име “сељака-кметова”.        
 
3.  Патронат, положај колона
 
Са друге стране, исти процес додељивања земље зависним обрађивачима земље проширио се и на слободне људе који су се у великој економској кризи која захватила Римско Царство у трећем веку нашли осиромашени и без сопствене земље. Већ у првом, а наручито током другог века, латифундисти су издвајали велике делове своје земље са својих имања коју се додељивали на обраду осиромашеном становништву Италије и осталих римских провинција. Процес додељивања своје земље, они су римским грађанима давали на основу посебног закљученог уговора који се називао кондукцијо-локацио (лат., conductio locatio), док је слободни обрађивач земље римског латифундисте назван насељеником или колоном (лат. colonus).

Уговор о давању земље у  закуп између латифундиста и колона, у почетку се потписивао на пет година који је обавезивао колона да обрађује и земљу велепоседника и своју споствену и да за то сопственику латифундије плаћа закупнину у новцу. Међутим, овакав однос се временом мењао у доба када је римско царство све дубље западало у економску кризу током трећег века када је римски новац услед све време губио своју вредост, па се под conductio-locatiom све више подразумевао склопљен уговор између господара и колона, када је насељеник латифундије измиривао своје обавезе у натури (плодовима са властите земље са свога имања). Временом, како колон није био у могућности да испуњава ни своје натуралне обавезе, уговори о колонату постају доживотни, па чак негде и наследни. Идућих векова, правни положај “кућних робова”  (лат., serva casta, бивших римских робова) и колона (осиромашених римских грађна) се друштвено изједначава, иако их дели положај неслободних и слободних људи. Њихов економски положај се само квантитативно разликује. Колони су добијали веће површине обрадиве земље коју су сами обрађивали и имали мање радне обавезе на господаревом имању, док су кућни робови имали имали мање површина додељене личне земље и имали веће радне обавезе на имању латифундисте, врховног сопственика земље.

4. Касноантичка организација земљопоседнички односа у римској провинцији Африка
 
4.1 Поседи римских царева у северној Африци

На основу сачуваних историјских извора из дугог и трећег века наше ере, веродостојни приказ настанка ранофеудалних друштвених односа позног римског царства који су се налазили у свом најранијем развоју, може се најбоље видети у опису имања римских царева у Северној Африци, у данашњем Тунису. Организација друштвено-политичких и поседничких односа у северној Африци, наћиће своју директну примену са измењеним институцијалним именима у друштвеним односима који ће обележити читаво феудално друштво Европе од петог до петнаестог века.
 
Велики царски посед називали су се салтуси. Врховна управа царских имања у Риму, давала је салтусе у закуп царским намесницима (управитељима добра). Они су, са своје стране, салтусе делили на мање велепоседе који су носили назив фундуси, а које су намесници даље давали на управу закупцима. Намесници целокупно царско имање даје на управу свом свом службенику-управнику доба, који је био задужен да организује обрађивање фундуса. При том, фундус је био обично организован из два дела земљишта. Један је остајао на резервисан за непосредно управљање царском намеснику, док је други, знатно већи део имања био подељен на велики број имања којима су управљали серви касти и колони. На имању царског намесника била је подигнута његова резиденција вила, која је често била окружена високим зидинама и војничким утврђењима, док је око целог здања виле налазио украшен парк. Унутар утврдјеног зида виле налазиле су се приватне зграде царског намесника као и насеобине робова који раде на његовом личном имању. На већој или мањој удаљености од саме виле царског намесника налазиле су се зељишне парцеле серва касата и колона.

4.2 Феудални порески намети зависних сељака на имањима својих земљишних господара
 
При том, треба напоменути, да су постојале тачно разрезани порески намети које су серви касати и колони морали да давају царским намесницима као номиналном господару фундуса. Даџбине које су даване у натури називале су се земљини плодови. Њихови натурални порески разреси су сви без изузетка били примењени у друштву раног средњег века. Даџбине у натури колони су најчашће давали до ⅓ свеукупног рода жита, вина и уља те ⅕ од урода махунастих биљака и других намета која су се тицали даџбина од приплода стоке. Радне обавезе колона обухваћале су попривредне радове (орање, сетву, косидбу, жетву, бербу, пренос убраних или покошених пољопривредних производа) на кондукторовом имању. Све је то износило од шест до дванаест дана у години, три пута годишње, за време вршења великих пољопривредних послова. При радним обавезама, а под надзором управника добра, серви касати и колони су имали различите радне обавезе према управнику царског добра. Серви касати су радили знатно више радних дана током године на имању господара, док су колони радили мање имању управитеља царског и за њега радили мањи број дана у години.
 
Касније са даљим развојем федалних друштвених односа у раном средњем веку, касноантичким римским салтусима са управитељима царских добара на челу одговарали су називи феуди којима су управљало више или ниже феудално племство (а које су као сизерени чинили цареви, краљеви, војводе, кнежеви, грофови) са различитим статусним положајима у феудалном друштву. Они су своју земљу даље делиле на мања феудална имања делећи их својим вазалима, налик касноантичким фундусима са намесницима као њиховим управитељима. Касније ће током даљег развоја феудалног друштва организација поседничких односа пренети на све класе феудланог друштва. Сви припадници вишег и нижег феудалног племства су појединачно били обавезни да дају краљу или цару као номинално врховном господару вазалске обавазе. Они су исказивали своју вазалност према своме господару у новчаним или у натуралним пореским обавезама које су они директно или индиректно слали своме суверену, а које су пратиле и војне обавезе вазала према врховном господару све њихове земље.
 





Коментари

Постави коментар

2. ФЕУДАЛИЗАМ
РАЗНО