2.3 Феудализам у позном средњем веку

1. Економски успон западноевропске привреде

Крај  једанаестог и почетак дванаестог века представља прекретницу у историји западноевропског феудализма. Тада се завршио процес феудализације кључних западноевропских држава што је имало као своју последицу брз развој трговине и робно-новчане привреде. На феудалним поседима на којима у великом броју раде сељаци-кметови уочавају се први знаци постепеног свестарног развоја европске привреде. Тај развој је подразумевао постепен пораст производних снага захваљујући узлазном расту наталилтета европског становништва. То је имало за последицу да велика популација људи која је пренастањена на феудалним властелинствима крчи површине шума (зарад додатног проширења обрадиве земље), исушују се мочваре, подижу се бране. Све то ће све заједно условити настанак бројних миграција људи са крањим циљем да се оживе слабо настњене територије феуадлчеве земље. Захваљујући постепеном порасту броја становника Европе, долази настанка великог број градова када се у њима развија  трговина која се вршила копненим и поморским саобраћајем. То је све довело до учесатлијих контаката и веза између људи што ће довести до све веће размена материјалних добара међу сатновницима Европе. Раније успостављене гарнице бројних ранофеудалних властелинстава постају преуске за даљи живот људи у свима њима. Настанак све већег броја градова измениће нову културу живљења свих европских народа који ће иницирати врло значајне друштвене, политичке и економске промене у свим тадашњим европским државама.

2. Повећање привредних снага и усавршавање тенике производње  

Све прогресивнији успон европке привреде био је резултован проналасцима који су све чешће тицали процеса прозводње. Они су били највише проналажени у пољопривредној производњи која је била окосница укупног будућег развоја читавог европског континета. Постепеним повећањем нателитета у читавој Европи,  нагонила је пољопривредне произвођаче на целом континету да раде на бржем унапређивању процеса пољопривредне производње. Исуство у том смислу проналажено је процесу усваршавања производње хране када су се  иновације  на том пољу константно развијале током историјског периода раног средњег века.

Проналасци у процесу пољопривредне производње тицали су се проналаска тешког плуга са металним раоником, битно је узнапредовала употреба вештачког ђубрења, пронађен је продуктивнији начин упрезање коња, док се на неким од великих феудалних газдинства унапређивана систематичнија подела рада када се вршила специјализација при гајења појединих пољопривредних култура. Све иновације у процесу пољопривредне производње су извршене неприметно, али су све оне биле врло важне у даљем контуираном развоју производних снага европског континента.


3. Процеси поновног насељавања европског континента

Са постепеним растом наталитета у Европи, све већи број становнка на бројним феудални властелинствима живели су у све скучениијим местима за живот. То ће приморати један велики део европског становништва да колонизује бројне и још необрађене и ненасељене делове феудалчеве земље. У том циљу, феудалци су користили све бројнију радну снагу кметова-сељака су искоришћавали их како би култивисали површине својих непрокрчених имања. Сељаци тада прегалачки крче непрегледне феудалчеве шуме, подижу бројне бране и насипе, исушују мочварна земљишта. Како би што већи број сељака привукли на велике физичке радове у циљу проширења својих газдинстава, феудалци су кметовима на свим својим новим земљиштима давали прво слободног кретања и несметаног расплоагања својом имовином, док су за коришћење даровне земље они давали феудалцу минималне ренте и работе. Како су све те олакшице неодољиво привлачиле потлаченог кмета са домицијалног феуда свога властелина, они су све чешће почели бежати са тих имања у крајеве на којима се вршила унутрашња колонизација. Како би сви остали феудалци олакшали положај својих кметова и задржали их на својим старим имањима, они су током времена били присиљени да ослобађају своје кметове њихових некадашњих феудалних обавеза.
                                     

4. Настанак градова и оживљавање трговине на западу

Конзистентна колонизација европског становништва у нове и тек новопрокрчене земље феудалних властелинсава, није покретала само људе из руралних крајева старог континента, већ и све сеоске занатлије чији је број био знатно порастао. Они су трбухом за крухом одлазили у старе римске градове, који се по свом изгледу у ранофеудалном добу и нису много разликовали од неког омањег средњевековног села. Многи од њих су били црквена или управна средишта, али то није ни мало мењало њихов укупни друштвени или економски положај у ранофеудалној држави. Тек са општим успоном европске привреде током позног средњег века, приметно је све веће досељавање занатлија и трговаца у све већи број европских градова. Велики број европских градова се развио на местима некадашњих римских градова, а велики број њих је настајао на местима који су имали све потребне физичко-географске услове за своје успешно привређивање. То су најчешће биле природне морске или речне луке или долине великих европских река. Европски градови настају на раскрсницама путева, на местима сајмова, попут оних које су у Француској организовали грофови Шампање. Од дванаестог века на европском западу је оформњена читава мрежа бројних тровачких сајмова на којима су се размењивали првевенствено производи из Италије али и они из северних делова Европе. Међутим, градски живот Европе започиње у најпре у Италији, па у Француској где се налзио велики број њених градова који су своје историјско порекло могли да директно повежу за неким од античких градова. Најпознатији међу средњовековним градовима Европе били су : Венеција, Ђенова, Пиза, Амафли. У Француској су најстарији градови били : Марсеј, Монпеље, док су то на северу Европе у Фландрији, у данашњој Белгији били : Бриж, Ипр, Брисел. У Немачкој, велики њени градови су настајали дуж река Рајне и Дунава, на трговачким путевима који су повезивали север Немачке са градовима са југа Европе. Најважнији градови су били : Келн, Мајнц, Вормс, Регензбург и Аусгсбург. У Енглеској се развијају : Лондон и Бристол. Упркос свему томе, у свим наведеним европским градовима процентуално је живео врло мали број становника чији број није прелазио десет хиљада становника. Њихова привреда је била повезана само са својим непсредном оклином.


5. Еснафи, струковна удружења градских занатлија    

У средњовековним градовима, међу њиховим бројним занатлијама, израсли су еснафи као њихове посебне економске и друштвене организације. Еснаф је удруживао све занатлије једног заната или занатлије сродних занимања. На челу једног еснафа налазила се његова управа. Они су имали свој властити статут. У позном средњем веку, постојали су чак и поједини градови и области у којима су се налазили специјализовани еснафи који су израђивали поједине занатске производе. Тако на пример, фландријски су градови (у данашњој Белгији) или бројни градови са севера Италије били су у позном средњем веку надалеко чувени по производњи скупоцених тканина. Други еснафи су били познати по производњи мачева, оружја, по узгоју коња, стоке или по производњи вуне и слично. Све занатлије једног града су тако биле удружене у своје посебне еснафе. Они су регулисали производњу одређеног производа, контролисали квалитет робе, цену, надницу, трајање радног дана, услове да се постане мајстор или његов помоћник (калфа), као и максималан број радника у једној радионици. Еснафи су спечавали и отклањање конкуренцију у једном занату и вршили заштиту занатлија од одбелглих сељака-кметова који су пристизали са села у градове. Еснаф је био нека врста организације самопомоћи. Еснафско удружење је ретко примало нове или младе занатлије који би у њега ушле. Да би један занатлија ушео у еснаф своје струке, морао је да проведе много година учења као помоћник (калфа) свога мајстора, да би након много година будући мајстор могао да на својеврсном еснафском испиту изради своје “ремек дело” које је морало да настане по свим прописима еснафског удружења. Након положеног еснафског стручног испита, мајстор је морао да еснафском удружењу плаћа бројне таксе, приређивати бројне гозбе за његове чланове и слично. Са друге старне, еснаф је штитио сваког свога члана и бринуо се о њему. Он га је помагао у случају његове болести и помагао његову породицу у случају његове смрти. Еснафи су временом посатли и својеврсно политичко удружење када су њени истакнути чланови вршили одређене дужности у граду и понекад управљали и целим градом.                                                      


6. Гилде, струковна удружења градских трговаца


У средњевековном граду гилде су представљале еснаф (односно цех), друштво удружења градских трговаца. Гилда је пружала основну заштиту од међусобне конкуренције трговаца, од чланова гилде из другог града, области или државе. Гилда је утврђивала цене по којима трговци смеју у граду продавати и куповати робу, гарантовала је квалитет робе најчешће жигосањем. Смањивала је трошкове трговачког промета организујући у старним лукама своја робна стоваришта, обезбеђивала је куће за становање, простор за излагање робе, имала је централну канцеларију и слично којима су се служили сви чланови гилде. Тако су Млечани и Ђеновљани имали своје засебне “фондачо” (куће) у Цариграду и Александрији. И севернонемачки трговачки градови, удружени у своје гилде, које су се звале Ханзе, имали су своја посебна трговака представништва у читавој Европи. Гилда је организовала и сносила терет око оружане пратње трговачких каравана. Она је давала једнака права и расподељивала трошкове једнако свим трговцима - члановима гилде и обезбеђивала исту профитну стопу за урачунат капитал свих трговаца-задругара. Управа једног у једном средњовековном граду, најчешће је била у рукама богатих трговаца - чланова гилди. Они су често супростављали интересима еснафа.


7. Трговачки промет и појава робоно-новчане привреде

Са развојем укупног привређивања у феудалним градовима у позном средњем веку, долази до све веће и брже размене материјалних добара која су у почетку потицала са имутка феудалног властелина. Међутим, током времена, са даљим развојом трговине средњовековни гардови доалзе у контакт са све удаљеним тржиштима Европе, блиског и далеког истока. Све је то условило промену новчаног система у многим европским државама и њеним градовима. Денари, звечећи новци из периода раног средњег века, који су имали малу стварну вредност, замењени су грошима. Од средине тринаестог века, из практичне потреба финанцијског тржишта за већим новчаним јединицама, гроши су почели да се кују од злата. Златне гроше, први су почели да кују Италијани, односно градови Фиренца и Венеција.

До знатног развоја робно-новчане привреде у свим средњовековним градовима Европи доћиће тек са настанком епохе крсташких ратова током дванаестог и тринаестог века. Идејни утемиљивачи његовог настанка везује се за пословну делатност два монашко-војничка реда - темплара и хоспиталаца. Они су први од Европљана који су основали своје својеврсне банке, када су ходочасницима на путу за Свету земљу омогућавали да положе свој новац у представништвима дотичних монашких редова. Крећући у хаџилук, верници су могли подићи уз признаницу свој новац у свакој од њихових филијала у било којој другој земљи која је стајала на њиховом путу за Блиски исток. Такво пословање се временом показало као учинковитије од пређашњег начина купопродајне трговине. Због свог богатства који су брзо стицали, темпалри су се нашли на удару критика краљевских и црквених власти. Позната је историјска чињеница да се француски краљ Филип IV Лепи (1285-1315) био толико задужио код својих кредитора - темплара, да је решио 1307. године да се реши својих нагомиланих дугова када је уз подршку римокатоличке цркве темпларски ред стављен ван закона. Темпалри су тада оптужени за тобожњу јерес, тајне мрачне обреде, за службу ђаволу и остале бесмислене и лажне оптужбе за које није било никаквих стварних материјалних доказа. Простом одлуком француског краља, сви чланови реда су похапшени, а сво њихово имање конфисковано које је приграбио краљ Филип IV и римска курија (римски папа). На сличним неутемељеним оптужбама током периода позног средњег века, услед свог великог богатства које су стицали као трговци и пословни предузимачи, поругама и прогонима су били излагани и Јевреји. Међутим, од тринаестог века, све више кредитним пословањима се баве и хришћани. Како су им Јевреји постали стална конкуренција, то је имало за трагичну последицу да су они били у погромима убијани или протеривани из већине европских краљевина.


8.  Борбе феудалца и градова за своју муниципијалану слободу

На самим почецима средњовековне епохе позног средњег века, већина градова у Европи су поникли на територијама феудалних властелинстава. Они су из тог разлога били непосредни вазали својих феудалних господара. Њихови господари су припадали и сталежима и високе и ниже феудалне господе. Сви они, су се у почетку односили према средњевековним градовима као својим подложним вазалима тражећи од њих феудалне ренте. Често су сва наплаћивања феудалних ренти била вршена уз помоћ присиле и изнуђивања путем мита и корупције. Из тих и других разлога, већина градова је тежило да се ослободе феудалних намета оштицом исуканог мача својих градских војски. Током времена, они су у томе и на крају и успели. Градови су се игром случаја нашли као савезници владара у његовима борбама које су избијали између европских суверена са једне и све осамостаљеније класе високог и нижег феудалног племства са друге старне. Разлог избијања тих феудалних ратова је била одбијање готово свих припадника ниже феудалне господе да признају врховну власт свога врховног сениора оличеног у власти краља или цара. У тим борбама највише су профитирали градови. Они су се неретко налазили на страни владара (у Француској) али и на страни осамостаљене феудалне господе (у Немачкој). Након окончања тих борби,  као награду за своју лојалност према суверену у његовој борби против феудалаца који нису признавали његову суверену врховну власт, градови су добијали су повеље на основу којих их је врховни суверен земље ослабађао свих дотадашњих феудалних намета и обавеза.    
                           

9. “Заклете комуне” средњовековних градова

У бројним европским државама током периода феудалне епохе Позног средњег века, неки од европских градова морали су поведу огорчене ратове против својих феудалних господара како би извојевали своју политичку и економску аутономију. На самим почецима борбе позносредњовековних градова у жељи за стицањем своје дуго прижељкиване аутономије градских комуна, њој су се највише опирали представници хришћанске цркве - епископи и архиепископи. Они су најчешће и били стварни феудални господари градова. У борби грађана за остварења својих комунална права која су била уперена против њихових феудалних господара, становници градова су се организовали у “заклете комуне”. Оне су се организовале у праве војске које су поседовале своје властито оружије. У ратним разрачунавањима политиканата, било је жртава са обе старне, и на страни оружаних група комуналаца и на страни феудалних војски. У својим борбама за комунална права, градови су у већини европских држава изашли као победници када су од својих некадашњих феудалних госпдара добијали велика аутономна политичка и економска права. По добијеним статусу слободне комуне, таквим градом је  управљало градско веће састављено од изабраних грађана, на чијем се челу налазио изабрани градоначелник, “мајор” или “биргермајстер”. Било је и случајева када се у истом граду који је добио сва своја комунална права налазио и представник феудалног владара или ситног властелина који је изван градских зидина и даље суверено управљали непосредном околином града. Временом, током позног средњег века се усталио обичај да сваки онај избеглица који би у слободном граду провео годину и један дан живота, добијао би право да постане слободни грађанин градске комуне од које би затражио уточиште. Становници слободних градова су добијали називе : “бургенсес” (лат., burgenses), односно на немачком “бургери” (Bürges), па је из тих речи потиче и савремена француска реч “буржоазија” која се од тада па до данас жагонски користи како би се означило целокуно становништво једне градске средине.               

У Италији и јужној Француској сви градови су изборили своје слободе без оружане борбе, већ су од феудалаца откупили своја  аутономна права да поседују извесну полититичку, економску и војну независност. На челу италијанских и јужнофранцуских градова стајали су “конзули” које су изабрали свих грађани. Они су најчешће имали извршну и судску власт. На почецима развоја градских аутономија европских средњовековних градова, од велике и наручите важности су биле градске скупштине, представничко тело свих житеља једног града.


10. Борбе “градског патрицијата” - гилди и еснафа

У борбама градова за комунална права против феудалне властеле, међу свим становницима градова нису постојале скоро никакве видљиве политичке или економске супротности. У прво време након добијања комуналних слобода, сви грађани су били једнаки у својим правима када су сви они бирали и могу да буду бирани у скупштине свих својих градсих комуна. Међутим, током времена, дошло је до све израженије имовинске и политичке неједнакости међу становништвом средњевековног града. Обогаћене велике породице које су припадале удружењу градских трговаца или гилди, тежиле су да за себе приграбе сву политичку моћ и економски утицај у граду. Оне су од тада себе сматрале “градским племством” када су се на основу свог богатсва и политичке моћи одвајали од осталих суграђана. Од тринаестог века, у сваком од градова се тачно знало која трговачка породица је за себе изборила достојанство “градских племића” када су њени представници седели у свим органима градске управе. Против власти гилда са исуканим мачем у рукама врло често су устајали припадници еснафа. Читав четнаести век позног средњег у западној Европи је био испуњен борбама гилди и еснафа, али су свугде градски патрицији успели да задрже сву власт у својим рукама.   

1.    С. Ћирковић, Историја, уџбеник за други разред усмереног образовања културно-језичке, првно-биротехничке, просветне и драмске струке, Београд –Нови САД 1989, стр. 3; Оpšta enciklopedija Larosse, III, Vuk Karadžić, Beograd 1973, стр. 312-334, 335- 353.
 





Коментари

Постави коментар

2. ФЕУДАЛИЗАМ
РАЗНО