10. фебруара 1901. године умро je први српрски нововековни краљ Милан Обреновић

На данашњи дан 10. фебруара 1901. године умро је кнез (1872-1882) и први српрски нововековни краљ Милан Обреновић (1882-1889). Милан је био брат од стрица у атентату настрадалог кнеза Михајла Обреновића. Уместо тада малолотног Милана до 1872. године, власт у земљи су вршили намесници (Миливоје Петровић Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић).

У току владавине намесништва донет је нови устав земље 1869. године, када је укинут “Турски устав” из 1838. године чиме је било онемогућено даље мешање турског султана у унутрашњу политику Србије. По први пут у њеној историји, власт владара је подељена са Народном скупштином. Када је након 1872. године је преузео власт у земљи, као још млад и неискусан владар, кнез Миалан је мандат владе поверио Миливоју Блазнавцу (1872), годину дана касније Јовану Ристићу (1873), да би те исте године поверио мандат за састав нове владе и конзрвативцима Јована Марковића, иако они нису имали парламентарну скупштинску већину.

Након бројних парламентарних криза, 1875. године, краљ Милан је по први пут у српској парламентарној историји распустио српски парламент и расписао превремене парламентарне изборе после којих владу поново састављају либерали Јована Ристића. Исте 1875. године, српски кнез Милан се оженио Наталијом Кешко, ћерком румунског пуковника. Избијање Херцеговачког устанка из 1875. године изазвао је јака национална и родољубива осећања у читавој земљи. У узаврелој српској јавности се истицала жеља за  присједињењм Босне и Херцеговине Србији. Под снажним притиском јавности, кнез кнез Милан је ушао са савезницом Црном Гором кнеза Николе Петровића 1876. године у рат против Турске, али се он по Србију завршава њеним војним поразом. Међутим, како би се реванширала Турској, Србија је уз подршку Русије поново ушала у рат против Турака (1877-1878), после кога је Белинским конгресом Кнежевина Србија добила територијално проширење на југоистоку земље, када су јој присједињени нишки, пиротски, врањски и топлички округ. Међутим, како се кнез Милан дубоко разочарао у руску бугарофилску политику јер су Руси Сен-Стефанским миром из 1878. године створили “велику Бугарску” када су се велики делови тадашње Турске настањене Србима нашли у територијалном саставу Бугарске. Након завршетка Берлинског конгреса из 1878. године на коме је Србија добила државну независност од Турске, кнез Милан се потпуно окреће Аустро-Угарској. Са Бечом потписује “Тајну конвенкцију” 1881. године којом је он веровао да је осигурао пуну политичку и економску подршку Аустро-Угарске коју је она дала династији Обреновић. Након тога, кнез Милан се 22. фебруара по Јулијанском (6. марта по Грегоријанском календару) прогласио је Кнежевину Србију за Краљевину, а себе за првог српског нововековног краља. Тада су у Србији организоване и прве модерне политичке старнке. То је био смео корак ка претварању Краљевине Србије уставну и парламентарну монархију по угледу на све тадашње монархије западне Европе. У ту част, славни аустријски хералдичар Ернест Крал је осликао и нови државни грб Краљевине Србије чију историјску аутентичност његовог изгледа је тада као члан владе потписао и најславни оновремени српски историчар, хералдичар и политичар Стојан Новаковић (1842-1915). Његов грбови изглед је био у употреби (1882-1921) од када га нису мењали ни потоњи Карађорђевићи (1903-1921). Исти грб је поново враћен у употребу 17. августа 2004. године када је коришћен све до 11. новембра 2010. године када је исти неслужбено замењен садашњим “новоредизајнираним” грбом Републике Србије. Он нас својим изгледом више потсећа на грб и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије 1918-1941). Тиме се Република Србија одрекла сећања на свог првог нововековног краља Милана по коме је централна улица у Београду и данас носи по њему своје име. Већ на следећим парламентарним изборима из 1883. године, скупштинску већину су добили радикали Николе Пашића иако је краљ Милан све време изборне кампање подржавао њима политички супростављену Напредњачку странку. Завођење стајаће умсто дотадашње српске народне војске из 1883. године, изазвало је избијање Тимочке буне која је интервенцијом војске била убрзо угушена. Како је Милан оптужио радикале да су је организовали, укинуо је политичке слободе из 1880. године и завео лични режим.

Из старха од подизања новог устанка против Обреновића, када је септембра 1885. године  проглашено уједињење Бугарске и Румелије (аутономне бугарске покрајне која је одлуком Берлинског конгреса из 1878. године остала у саставу Турске), краљ Милан је објавио Бугарској рат. Тада Бугари у срамном братоубилачком рату потуки Србе на Сливници. Пораз Србије у рату са Бугарском је завршен миром у Букурешту после кога је Србија остала неокрњена. Међутим, услед свог смањеног угледа у народу и Европи и његових брачних размирица са својом супругом краљицом Наталијом од које се разводи (1888), краљ Милан је у договору са Никлом Пашићем исте 1888. године донео Србији нови либералан устав који је уз мање измене ступио на снагу и 1903. године после Мајског преврта када су после краљеубиства Карађорђевићи посатли краљеви Србије и Југославије.

Како је краљ Милан сматрао да је доношењем новог устава из 1888. године осигурао наслеђе престола своме сину – јединцу Александру, он се одрекао власти у његову корист када се настанио у Паризу. Када је нешто касније, његов син, краљ Александар 1893. године извршио државни удар којим се прогласио пунолетним, бивши краљ Милан 1897. године се вратио у земљу када је у име сина поново преузео команду над српском војском. Услед неуспелог атентата на краља Милана, на Ивањдан 1899. године, у Србији су почела поновна прогањања радикалске опозиције. Међутим, када је у лето 1900. године, млади краљ Александар објавио веридбу са Драгом Машин, он је прекинуо све односе са својим оцем јер се биши краљ Милан најодлучније противио том браку свога сина. Следеће године 10. фебруара 1901. године, краљ Милан је умро у Бечу.                   

 





Коментари

Постави коментар

Фебруар
РАЗНО