13. фебруара 1199. умро велики рашки жупан Стефан Немања

На данашњи дан 13. фебруара 1199. умро велики рашки жупан Стефан Немања, родоначелник династије Немањића која је владала Србијом од 1168. до 1371. године. Немања је постовио темеље државне самосталности Србије и утро пут њеној моћи. Он је један од ретких српских владара који се добровољно повукао са владарског трона 1196. године у корист свога средњег сина Стефана Немањића и замонашио се као монах Симеон у својој задужбини, манастиру Студеници. Српска Правосклавна Црква га је као родначелника “светородне” династије Немањић канонизовала за свеца и његову смрт од 13. фебруара 1199. године у црквеном календару слави као спомен на Светог Симеона Мироточивог.
 

Стефан Немања је био велики рашки жупан (1168-1196). Био је најмалђи син Завиде који је био у родбинским односима са Вукановићима, породицом великог рашког жупана Уроша II (1146-1155?-1160) и са Војисављевићима - породицом зетских владара. Услед метежа у Рашкој (Србији), Немањин отац је после смрти великог жупана Стефана Вукана (1081-1114) морао да бежи из Рашке у Зету (Црну Гору). Стицањем тих околности, Стефан Немања се родио у Рибници (данашњој Подгорици), где је крштен по католичком верском обрду јер није тамо није било православних свештеника. Када су се политичке прилике у Рашкој смириле, Немањина породица се вратила у Рас, где је Немања у цркви Светог Петра и Павла крштен по православном верском обреду.

После збацивања са великожупанског престола Десе (1166), уз сагласност византијског цара Манојла I Комнина, нови велики жупан постаје Немањин најстарији брат Тихомир, док његова млађа браћа Мирослав, Страцимир и Немања добили на управу своје посебне удеоне области. Немања је владао областима око река Ибра, Расине, Топлице и Реке, док је Дубочицу (Лесковачки крај) добио у лични посед од византијског цара. Услед тог добијеног дара од византијског цара и због великог броја цркава које је Немања као жупан почео подизати на свим својим удеоним земљама, браћа су га позвала на одговорност и утаничила. Међутим, он се уз помоћ својих приврженика ослобиодио из затвора и победио свог брата, великог жупана Тихомира и своју браћу у битки код Пантина 1168. године.

Од тог времена, он је самостално завладао Рашком. У даљем развоју догађаја, 1171. године он се користи борбом Византије и Млетачке Републике, када Немања на снажан подстицај Мађара, Венецијанаца и Немаца напада византијске градове на Јадранском приморију када опседа Котор. Међутим, како је Немања водио рат против Византије без ичије војне помоћи са запада Европе, византијски цар Манојло га одлучно побеђује.

Тада се Немања ставља у вазални однос према Византији остаје јој лојалан савезник до смрти византијског цара Манојла I Комнина (1180). Како Византија нагло слаби после Mанојлове смрти, Немања заједно са Мађарима напда Византију када две војске заједно пустоше Подунавље, Поморавље и околину Ниша (1183). Али када се мађарска војска повлачи на север, Немања сам наставља да ратује против Византије када оштрицом свога мача  између 1186. и 1189. године својој држави присједињује Зету, Травунију са Конавлима (Требиње), Захумље (источну Херцеговину) и Метохију. Ратовао је истовремено ратовао и са Дубровником. Међутим, како није успео да га освоји, склопио је са њим мир 1186. године када је Дубровчанима дао слободу да тргују по Рашкој и користе њене испаше и шуме. На североистоку и југоистоку земље, Немањи је пошло за руком да освоји области у долини реке Тимок, крај око Ниша и крајеве који се налазе југозападно од Софије, као и територије Горњег и Доњег Полог у данашњој Варадрској Македонији.

Стефан Немања је у прањи свога брата Страцимира у лето 1189. године дочеко са великим почастима немачког цара Фридриха I Барбаросу, једног од вођа Трећег крсташког рата (1189-1192). Они су му понудили вазалну заклетву и савез у борби против Византије и ставили му на располагање војску од двадесет хиљада српских војника. При том је Немања је од цара заражио да му овај призна сва његова ранија освајања на рачун Византије. Међутим, из многих разлога немачки цар овај Немањин предлог није прихватио. Када су крсташи прешли са Балкана у Малу Азију, византијски цар Исак II је искористио одуство крсташке војске у Европи и напао Немању 1190. године негде на јужној Морави. Византија је приморала Немању да јој врати све освојене земље западно од Мораве, али је ипак после битке склопљен повољан мир којим је сачувана независност Рашке. Тада су успостављени пријатељски и савезнички односи Србије са Византијом склапањем брака између Немањиног средњег сина Стефана и Евдокије, братанице цара Исака II Анђела. Када је Евдокијин отац постао нови византијски цар под именом Алексије III, он је свом зету Стефану Немањићу доделио достојанство севастрократора, које је долазило одмах иза царског и деспотског достојанства. Јачајући своју власт, Немања се ослањао на цркву. Због помоћи која му је црква издашно пружала при учвршћивању централне власти дао јој је разне повластице, поклонио велике земљишне поседе и подигао неколико црква и манастира.

Његове главне задужбине су : Богородичин манастир у Расу, манастир светог Николе код Куршумлије, Ђурђеви ступови у Расу и манастир Студеница код Ушћа, на истоименој реци Студеници. У време Немањине владавине, ако не и раније, у Србији се проширила богумилска јерес, односно верско учење које је одступало од званичне православне вере. Према богумилима Немања заузима врло оштар став када је сазван црквени сабор на коме је њихово учење осуђено, а сви богумили кажњени или прогнани из земље. Када се априла 1195. године Немањин таст, византијски цар Алексије III Анђео у Цариграду попео на царски трон, Стефан Немања се добровољно дрекао се престола у корист свог средњег сина, севастрократора Стефана Немањића. По повлачењу са власти, Немања се замонашио и узео име Симеон.

Једно време је боравио у Студеници, али је на позив најмлађег сина Саве отишао у Свету Гору, у руски манастир Ватопед, 2. Новембра 1197. године. На Светој Гори отац и син су пронашли и из темеља подигли тада запустели манастир Хиландар када су му дали велике земљишне поседе. Хиладар је за кратко време посато значајни српски верски и културни центар. Стефан Немања је као монах Симеон није дочекао да види завршетак изградње Хиландара, умро је уз присуство сина и других монаха 13. фебруара 1199. године.

 





Коментари

Постави коментар

Фебруар
РАЗНО