14. фебруара 1804. донета одлука о подизању устанка против Турака

Карађорђе, Ђорђе Петровић
 

На данашњи дан, 14. фебруара 1804. године, на скупштини српских сатрешина у Орашцу, код Аранђеловца, донета је одлука о подизању Првог српског устанка против  Турака. За вођу Првог српског устанка је изабран Карађорђе (што на турском  значи Црни Ђорђе) - Ђорђе Петровић.
Карађорђе (1768-1817) је био српски народни вођа у Првом српском устанку (1804-1813). Своју најранију младост, Карађорђе је провео одупирући се зулумима турских јаничара (припадника турске пешадије који су са брзим пропадањем осмалијске царевине у османаестом веку све чешће осмостаљивали као независна војна и политичка сила када нису признавали власт турског цара).

Крађорђе је као и Милош Обреновић, вођ Другог српског устанка, био је сточар и трговац стоком, да би потом постао хајдук. Истакао се као храбар ратник у Аустријско-турском рату (1788-1791) у чети капетана фрајкора Радича Петровића, а који је напослетку завршен Свиштовским миром (1791) када је цела територија Београдског пашлука враћена Турској. Том приликом, турски султан је свим Србима који су  учествовали на страни Аустрије дао амнестију међу којима се налазио и Карађорђе. Како би османлијске власти завеле ред у Београдском пашалуку, из њега су уклониле јаничаре који су насилно присвајале српска имања, претварајући их у своја властита добра и самостално наметале свој српској раји многе незаконите даџбине и порезе. Нардбама турског султана из 1793, 1794 и 1796. године, Србима су у Београдском пашалуку призната самоуправна права, призната дозвола да домаћи кнезови прикупљају државне даџбине, гарнтована им слобода трговине и вероисповести. Тада су престала насиља, а Србима је дозвољено да бране своја права од јаничара-одметника.

Формирају се посебни војни одреди Срба за борбу против јаничара у којим се Карађорђе Петровић прославио као буљубаша. Тада је београдски везир Мустафа–паша предвоо рат против Пазван-Огула, једног од главног јаничара који се одметнуо од турског султана у граду Видину из кога је правио велике пометње и нереде у османском царству.
Када је 1799. године Наполеон запретио опстанку турског царства, османски султан је дозволио јаничарима да се врате у Београдски пашалук, када они постају поновни власници свих ранијих имања. Они су при том 1801. године чак и убили београдског пашу Хаџи-Мустафу, када су четири дахије завеле у Београдском пашалуку своју страховладу којима нису поштоване раније дате повластице Срба. Тада је Карађорђе отишао је у хајдуке и са виђенијим српским кнезовима Београдског пашаука, одпочео је припреме за подизање српског устанка много ширих размера. Успостављају се везе са Србима из Аустрије, одакле устаницима пристиже бројно оружије и муниција. Када су дахије сазнале за те припреме српских устаника, желеле су једном брзом акцијм да онемогуће свако њихово даље деловање. У јануару 1804. године, они су изненада похватали и побили сто педесет истакнутих људу (“Сеча кнезова”), међу којима је Карађорђе само пуком срећом избегао своју сигурну смрт. На збору већег броја устаника из Шумадије у Орашцу 2. по Јулијанском, односно 14. фебруара по Грегоријанском календару, Ђорђе Петровић - Карађорђе био је изабран за народног вођу устанка.

Карађорђе се показао као способни војсковођа, добар организатор и мудар државник. У подизању самог устанка пресудно је било то што он у прво време није уперен против Турака, већ против дахија Београдског пашалука. Тек касније, Карађорђе ће цео српски устанак повезати са Аустријом и Русијом тражећи од њих да Србима буду гранција свих ранијих датих слобода које су им дате из 1793, 1794 и 1796. године. Међутим, он је ушао у отворени војни сукоб са Турском тек онда када су се њене гаранције која је давала Србима у Београдском пашалуку у погледу остваривања њихове аутономије показале малим и недовољним. У најславнијим данима Првог српског устанка, Карађорђе је руководио је Мишарском битком и борбама за ослобођење Београда (1806). Остало је упамћено да су га се многи плашили због преке нарави и због спремности да без копромиса иде до свог зацртаног циља. Захваљујући његовом воћству, иза њега су остале бројне победе српске војске над многобројнијом и боље опремљенијом турском војском. Чувене су тадашње победе српског оружја код Иванковца, Мишара, Варварина и Делиграда. Али, како је устанак афирмисао и друге вође устанка, посебно нахијске војводе, које су се почеле све више супростављати Карађођевом ауторитету. То ће на крају довести у питање и смисао подизања Првог српског устанка и јединство свог српског народа у његовој даљој  борби против Турка.

Након слома устанка 1813. године, Карађорђе је прешао је у Аустрију, а потом у Русију. Као избелглица у царској Русији, није му пошло за руком да добије одобрење руског цара да се 1815. године врати у Србију. Међутим, он је тада ступио је у везу са грчком хетеријом (тајним револуцијонарним удружење грчких устаника), организацијом која је озбиљно рачунала са Крађорђевом улогом у подизању истовременог општег устанка свих балканских хришћана против османлијске Турске. По том плану, Крађорђе  је требао да се договори заједничке акције деловања са Милошем Обреновићем. Уз помоћ хетарије, он се пребацио у Србију 28. јуна 1817. године, али га је пред зору 13. јула убио Карађорђев кум Вујица Вулићевић у селу Радовању код Велике Палне. Убиство је учињено по налогу кнеза Милоша Обреновића који је у међувремену 1815. године подигао Други српски устанак и стајао на његовом челу. Српски кнез Милош  је послао османлијском султану Махмуду II Адлију одсечену Карађорђеву главу као доказ његове вазалне верности.

 





Коментари

Постави коментар

Фебруар
РАЗНО