18. фебруара 1915. године је умро Стојан Новаковић

На данашњи дан 18. фебруара 1915. године је умро Стојан Новаковић, академик, професор универзитета, министар, председник српске владе, српски политичар, дипломата, филолог, историчар и хералдичар. Био је 1886. године међу првима редовним члановима Српске Краљевске Академије (данас Српске Академије Наука и Уметности), један је од оснивача Напредне странке 1881. године, која је 1906. године преименована у Српску напредну странку. Обављао је дужност министра просвете када је спровео темељне реформе основношколског и средњешколског обрзовања, био је оснивач и управник Народне библиотеке, оснивач Народног музеја и Државне штампарије (данас Завода за издавање новчаница). На крају своје професионалне каријере био је председник Српске Краљевске Академије (1906-1915) коју је обављао до своје смрти.

Захваљујући његовом знању из српске средњовековне хералдике (науке о грбовима), на основу његових нацтрта и потиса који је ставио на њега, Краљевина Србија је 26. октобра 1882. добила изглед државног грба који је био у службеној употреби од 1882. до 1921. године. Он је поново у истоветном облику враћен у службену употребу као грб Републике Србије 17. августа 2004. године, али је 11. новембра 2010. године замењен исконструисаним изгледом грба Републике Србије који ни мало не потсећа на грб Краљевине Србије из 1882. године, већ на грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (односно грб Краљевине Југославије). Изгледа да је српској политичкој и интелектуалној елити и даље дража Југославија од Србије иако је од распада Краљевине Југославије прошло седамдесет три године.

Стојан Новаковић је рођен је 1. новембра 1842. у Шапцу као Коста, али је касније своје име променио у Стојан. Нижу гимназију завршио је у Шапцу као најбољи ученик генерације из 1857. године, када је том својом заслугом завршио Вишу гимназију у Београду 1860. године, док је Лицеј завршио три године касније 1863. године (данас Универзитет у Беогарду) на одсеку за правне науке (што је данас Правни факултет). Новаковић је 1865. постао професор Београдске гимназије и потом изабран за члана Српског Ученог Друштва (које ће 1886. године постати Српска Краљевска Академија, а што је данас Српска Академије Наука и Уметности). Од 1869. до 1874. године Новаковић је први управник Народне библиотеке у Београду, а 1872. постаје редовни професор Велике школе (претече данашњег Универзитета у Београду).

Стајан Новаковић је 1873. године био изабран за министра просвете у влади Јована Ристића, да би у истом министарству био још у два мандата (1874 и 1880), члан је Државног савета (1883-1884) и министар унутрашњих дела (1884) у свим потоњим конзервативним и каснијим напредњачким српским владама. Као министар просвете спровео је реформу основног и средњег образовања, када је гимназију поделио на друштвени и природни смер. Председник српске владе је био (1895- 1896) и (1909) године. Након службе у министарству просвете у српским владама (1873 и 1874) године, Стојан Новаковић се вратио у Велику школу (Беогрдски универзитет) где држи предавања својим студентима из Светске и Српске књижевности и словенске филологије. Новаковић је као филолог, историчар и библиограф, оставио позамашан број својих научних радова. Иако Новаковић није, као већина оновремених српских интелектуалаца и својих савременика школован у иностранству, он је био научник који је врло цењен у читавој Европи и целом свету. Био је радо виђен гост као предавач српске историје у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један је од оснивача критичке школе у српске историографији, када јој се наметнуо као водећи српски историчар који је читавом серијом својих критички написаних историјографских дела обрађивао теме из српске националне историје од средњег века до историје Првог српског устанка.

У свом политичком деловању, он је припадао десној политичкој провнијенцији, корпусу српских конзервативца који ће 1881. године  основати Напредну странку. Њу је Стојан Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Био је више пута је биран за народног посланика у Народној скупштини Кнежевине и Краљевине Србије и обављао најодговорније министарске дужности у неколико српских влада.

Стојан Новаковић је био и врсни дипломата. Своју дипломатску каријеру започео је својим амбасадарским звањем које је обављао у престоници османлијског царства - Цариграду (Истамбулу), која је трајала чак седам година (1886-1892). По повратку у Београд је постао председник Државног савета (1893-1895), да би постао председник српске владе једне од дуговечнијих од дванаест влада краља Александра Обреновића I (1895—1896). Пад његове владе поново га одводи у дипломатију, где је поново постављен за амбасадора Краљевине Србије је у Турској, у Цариграду (1897-1899), затим је краткотрајно био амбасадор Краљевине Србије Француској у Паризу (1899-1902), затим у престоници царске Русије Петрограду (1903-1905) где је и пензионисан. То је, ипак био је крај његове дипломатске, али не и политичке и професионалне каријере Стојана Новаковића.

По свом повратку у земљу 1906. године, Стојан Новаковић је био један од обновитеља Напредне странке која је тада преименована у Српску напредну странку. У време Анексионе кризе , када је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину 1909. године, Новаковић је изабран за председника владе Краљевине Србије која је састављена од свих тадањих парламентарних странака у Народној скупштини Краљевине Србије. Упркос временски ограниченом трајању Концентрационе владе колико је и трајала његова влада до окончања Анексионе кризе, Стојан Новаковић остао један од најугледнијих српских политичара и интелектуалаца свога доба. Након окончања Првог балканског рата, био је шеф српске делагације која је ставила свој потпис на склопљени мир са Турском у Лондону (1912).

Бавио се словенском филологијом, књижевношћу и историјом. Написао велики број дела из те области. У својој младсти је писао романе и много преводио. Био је ученик чувеног српског филолога Ђуре Даничића. Уређивао је и издавао лист “Вила” (1865-1868), био оснивач “Српске књижевне задруге” (1892) чији је био први њен председник, док је Јован Јовановић Змај био потпредседник, док је историчар Љубомир Јовановић изабран за првог њеног секретара. Круна његове професионалне каријере представљао је 1906. године избор Стојана Новаковића за председника Српске Краљевске Академије коју је обављао до своје смрти 18. фебруара 1915. године. Главна дела су му : “Васкрс српске државе”, “Срби и Турци у XIV и XV веку”, “Село”, “Балканска питања”, “Историја српске књижевности” и многа друга. Његова важна издања историјских извора су : “Законски споменици српских држава средњег века”, “Законик Стефана Душана, цара српског”.         

 



Grb_Kraljevine_Srbije_iz_1882._godine.jpg

Коментари

Постави коментар

Фебруар
РАЗНО