23. фебруара 1898. славни француски писац Емил Зола, ухапшен је због објављивања отвореног писама председнику Републике

На данашњи дан, 23. фебруара 1898. године, славни француски писац Емил Зола, ухапшен је због објављивања отвореног писама председнику Републике, под насловом “Оптужујем”. У њему је француску владу оптужио за антисемитизам и за монтирани судски процес уперен против капетана француске војске Алфреда Драјфуса.  

Емил Зола (1840-1902) био славни француски романописац, чији бурни темперамент је наследио од оца Италијана. Своју рану младост је провео у беди и немаштини. Међутим, убрзо се показао као књижевник великог дара и талента чији је оштро перо јавног делатника користио у борби за истину и правду. То се на крају показало убојитије и од оружија исукане војнике сабље. Он је у свим својим књижевним делима осветлио личност и личну судбину свих својих јунака, придавајући највећу пажњу њиховим наследним особинама. Глава дела му је циклус од двадест романа под насловом : “Ругон-Макар, природна и друштвена историја једне породице под Другим царством”, од којих су најпознатији “Тровачица”, “Нана”, “Жерминал”, “Слом” и друге. Позната су му и дела : “Четири јевађеља” (написавши их само три, назвавши их “Плодност”, “Рад” и “Истина”), “Три града : Лурд, Рим, Париз”. Уз све то, писао је бројне позоршне комаде, политичке полемичке текстове и био уз све то и позоришни и уметнички критичар.

Емил Зола је 1898. године својим отвореним полемичним писмом “Оптужујем” кога је упутио председнику Француске, оптужио француску владу за антисемитизам. Тиме је стао у одбрану невином осуђеном капетану француске војске, јеврејског порекла, Алфреду Драјфусу који је 1894. године био осуђен за “издају” у корист Немачке. Он је услед свог јеврејског порекла, а не тобожње издаје, послат на издржавање доживотне робије на Ђавоље острво у француску јужноамеричку колонију Француску Гијану.

Алфреда Драјфуса је оптужио за “издају” сам врх франуске војске у времену када су у француском друштву постојали и даље јаки клерикални и монархистички друштвени кругови који су се непријатељски  односили према институцијама тада још младе француске Треће Републике (1870-1940). Из тог разлога, сви франуски републиканци су на тадашњу француску војску гледали са великом сумњичавошћу и нетрпељивошћу као и на римокатоличку цркву. Клерикалним и ројалистичким кругововима у француској војсци засметала је брилијантна каријера младог официра Алфреда Драјфуса који је за врло кратко време доспео до чина штапског официра.

У почетку се чинило да је његова издаја у корист Немачке доказана, услед чега се у француској штампи разбуктала антисемитска хистерија коју је тада предводио Едуад Дримон. У одбрани лажно оптуженог Алфрерда Драјфуса, стао је и новопостављени начелник контрашпијунаже пуковник Пикар 1896. године који је открио да је Драјфус невин, а да је стварни шпијун био официр под именом Естерхази. Међутим, француска војска како би политички заташкала цео тај случај, Естерхазија је прогласила невиним, док је пуковника Пикара преместила на место војног аташеа у иностранство. Јавно мњење које је некада стало против Драјфуса, и француска влада која није желела да се супростави клерикално-монархистичким круговима у војсци, сада су стали у одбрану Драјфуса. Тада су 1898. године, свом снагом у његову одбрану стали Жорж Клемансо, радикални републиканац и романописац

Емил Зола који је пажњу јавности на цео судски и политички случај скренуо својим писмом “Оптужујем” које је упутио председнику Републике. Убрзо потом, Емил Зола је ухапшен због својих писмених оптужби написаним у своме својеручном писму да франуска влада смишљено и тенденцијозно прокламује антисемитизам. Тада је француски министар војске обелоданио извештај да је Драјфус лажно оптужен за идају у косрист Немачке, а  коју је запараво израдио тадашњи обавештајни официр француске војске, пуковник Анри. Он је потом ухапшен и затим извршио самоубиство. Када се чинило да је ослобођење Драјфуса било питање само времена, око његовог случаја се усталасала читава француска политичка јавност. Клерикална и монархистичка десница, нападала је републиканску левицу да брани брани Драјфуса као очигледног “јеврејског издајника француске државе и народа у њиховој жељи како би он умакао руци правде”. Са друге стране, републиканска левица је само још је више и жешће распиривала своју нетрпељивост према клерикалним и монархистичким круговима у француском друштву и војсци. Они су у оптужба десничара да је Драјфуса “издајник”, видели као намеру француске деснице да подрије основну концепцију секуларне и републиканско уређене Француске.
 

Десница у свом политичком рату против левице није имала никакве шансе да победи. Поново је 1899. године покренут цео судски процес против Драјфуса који је на поновном суђењу поново проглашен кривим. Међутим, он је убрзо потом и помилован и ослобођен свих оптужби. Тим чином, идеје француске грађанске Републике из 1789. године су победиле застарале и превазиђене идеје устројства француске државе из доба пре Велике грађанске револуције. Тада су поново победиле после више од сто година од њеног започињања њене девизе срочене у три речи : “Братство, Једнакост и Слобода”. Емил Зола је својом одбраном Алфреда Драјфуса, стао је у одрану његових уставно зајемчених људских и мањинских права као држављанина Републике Француске. Тиме је он ушао у историју као доследни борац за равноправност свих француских држављанина без обзира на њихову националну, верску или политичку припадност. Из осећања захвалности према политичком ангажману Емила Золе на одбрани основних темеља на којима почива француска Република, он је сахрањен 5. јуна 1908. године у паришком Пантенону, где почивају посмртни остаци свих великих делатника Француске који су својим животним делима одбранили част своје француске отаџбине. На прочењу паришког Патенона и даље пише : “Својим великанима, захвална отаџбина”. То је по свеме укупном делу управо и био славни и бесмртни Емил Зола.                                           

 





Коментари

Постави коментар

Фебруар
РАЗНО