5.1 Прапостојбина Словена

Питање порекла и постанка словенских народа представљају једну од највећих научних загонтки која и дан данас заокпљују пажњу светских научника.

О њиховом настанку и даље се остале непознанице : где су, када и како су настали Словени као посебна етничка група европских народа? На који начин су се они својим укупним постанком постали толико различити да се они по својим обележја разликују од германскх, ромаских или Угро-финских народа Европе? Са друге старне, поставља се при том и питање и како су Словени у процесу свога настанка по својој култури, језику и обичајима постали толико међусобно различити да међу њима данас разазнајемо три велике групе словенских народа? Данас све Словене делимо на три велике групе народа на : Западне Словене (Лужичке Србе, Пољаке, Чехе и Словаке) Источне Словене (Русе, Белорусе и Украјинце) и Јужне Словене (Словенаце, Хрвате, Босанце, Херцеговце, Србе, Црногорце и Словенске Македонце и Бугаре).

Поред постојања брејних различитиих научних претпоставки о пореклу Словена, данас међу научницима не постоје дилеме где треба тражити прадомовину свих словенских народа. Сви историчари се слажу да прапостојбину свих Словена треба тражити између река Лабе, Одре, Балтичког мора, Дњестра и Карпата. Словени су на овим великим географским просторима живели као аутохтоно становништво. Те земље су тада биле пуне шума и мочвара, па су биле погодније за лов, риболов и пчеларство него за земљорадњу и сточарство. Међутим, још пре почетека првих векова наше ере, стари Словени су почели да све више крче шуме када су свој живот ловаца и сакупљача плодова заменили продуктивнијим облицима привређивања одавајући се пољопривреди и сточарству која им  постају главна животна занимања.

У првим вековима наше ере, у време почетака сеоба скандинавских народа са севера на југ европског континента, а услед миграција којим су се они тада кретали, прапостојбина старих Словена је била изложена сталним освајњима и пустошењима германских освајача. Словени су тада били принуђени или да се иселе из своје прапостојбине или да признају врховну власт Германа. Нешто касније услед Велике сеобе народа крајем четвртог века, на просторима Средње и Источне Европе долазило је до сталног међусобног премештања и потискивања између словенских и германских племена и народа. Међутим, након окончања прве етапе Велике сеобе германских народа током петог и шестог века, врше се повратне миграције Словена са истока на запад европског континента, према простору њихове некадашње прадомовине. У исто време, Словени даље проширују своја дотадања насељена подручија када се компактно настањују на просторима данашње Пољске, Чешке, Словачке и западне Паноније (у данашњој Хрватској и Мађарској). У дубокој позадини простора источне Европе из којих су вршена поновна пресљења Словена са истока на запад континета, главнина словенског исходишта налазила се у источној Пољској, Белорисији, Украјини и Русији, све до тока реке Волге на истоку њихових етничких територија. У приближном истом периоду са тих простора одпочињу словенске миграције у правцу североистока према балтичким земљама Литваније, Летоније и Естоније и даље према Финској, али и према југу, у працу јужних руских степа у Укарјини.
    
Према археолошким налазима сазнајемо да су међу првим Словенима постојали родовски друштвени односи на селу, када су сви они поседовали заједничку имовину над свом земљом и имали при том заједничко власништво над свим средствима за пољопривредну производњу. У првим вековима наше ере, запажају се видљиве промене у друштвеној организацији Словена, када је ширу родовску заједницу села заменила велика породица која самостално обрађује своју земљу која је у њеном власништву. Од тада, уместо заједница које су биле засноване на родовској повезаности чланова једног рода, више велих породица по територијаном принципу се удружују у већа етничка племена. Њима је управљао ратни вођа на челу.
    
Прве писане податке о Словенима који су у античком добу настањивали просторе данашње Украјне, Белорсије и јужне Русије, проналазимо код старо-грчког историчара Херодота који је живео у петом веку пре наше ере. Он у својим “Историјама” пише о народима који су у пругој половини петог века живели на подручију Источно-европске низије када су признавали врховну власт Скита. Ти народи су били вероватни преци старих Словена. Њих Херодот дели у три групе када их назива : “Скитима-орачима” који су боравили на горњем току реке Буга (у данашњој југозападној Украјини), Неурима који су смешти на изворишту реке Западни Буг и на току њене десне пртоке Припјат (данашња северозападна Украјина), док је трећи народ Меланхлене Хедотот пронашао на јужним облама река Десне и Сејма (у данашњој северној Украјини). Све те три групе групе прасловенског становништва, које су боравили у пределима Прицрноморја, живели су у принудном племенском савезу Скита којима су дуговали вазалну подложност. На истим просторима данашње Украјине, друштвено-економски развитак прасловенских народа текао је много брже него на њеним рубним подручијима у данашњој Белорусији и Русији. Из тог разлога су се међу прасловенским племена примећивале знатне разлике у друштвеној хијерархији заједница у којима су они живели. Напротив, изван истог подручија које описује Херодот, вршило се спор и веома дуг процес друштвени развоја словенских племена која су се тешко ослобађала својих родовских друштвених односа. [1]
    
Тек пет стотина година од након Херодотових првих списа о Словенима почињу се појављивати и новија сведочанства о словенском становништву. Тако у првом и другом веку наш ере, римски историчари Плиније Старији, Тацит и Птоломеј дају кратке описе о боравишту словенских народа у басену реке Висле чија се територија протезала између Карпата на југу и Балтичког мора на северу. Они Словенске називају Венетима.

Триста година касније, у време живота Јорданеса, више података о Словенима доноси нам готски писац Јорданес из шестог века. Према његовим сазнањима, под именом Венета су се подрзумевали сви Западни Словени настањени између Карпата и Балтика, док су југоисточна и источна словенска група понела име Словена и Анта. Тим именом су их називали римски историчари Тацит и Птоломеј. Јорданес описује догађаје везаним за долазак Хуна 476. године у прицрноморске равнице источноевропске низије и њихово пресељење у Панонију. Поново као и у доба сеобе германских народа из Скандинавије у средњу и источну Европу у првим векова наше ере, прапостојбина старих Словена је још једном била угрожена новим мигарционим таласом дошљака који су овог пута били предвођени Хунима. У то исто доба, Словени као и сви германски народи су под притиском Хуна били принуђени да признају њихову врховну власт. Након пропасти Атилине државе средином петог века, Хуни су се из Паноније преселили на крајњи исток Евроазије, а сви Словени су се ослободили хунске превласти и почели несметано да шире своје провобитно етничко подручије. Они су се тада почели ширити према обалама Црног мора и ка доњем Дунаву.

Управо доба које је претходило унуштењу Аварске државе, готски писац Јорданес даје нам опширне описе о Словенима. Он недвосмислнео наводи податак да су сви Словени имају заједничко порекло, али да су од краја петог века, сви они подељени на три велика племенска савеза : Венете, Словене (у ужем смислу) и Анте. [2]

Венети су боравили између између изворишта реке Висле у (данашњој Пољској) и планинског масива Карпата (у данашњој Словачкој), док су Словени настањивали подручија од ушћа реке Драве у Дунав на западу до ушћа Дунава у Црно море на истоку. Тако се обитавалиште Словена простирало од Драве до реке Дњестра, а Анта од Дњестра до Дњепра (данашња Украјина). На тај начин велики простори Источноевропске низије и северно Прицрноморје је било насљено Словенима који су у својим сеобним миграцијама дошли до доњег Дунава. Из тог временског периода је и настала подела Словена на : Венете који ће понети име Западних Словена (Пољаке, Чешхе, Словаке и Лужичке Србе), Словене ће постати Јужни Словени (Словенци, Хрвати, Босанци, Црногорци, Срби, Македонци и Бугари) и Анти који ће понети име Источних Словена (Руси, Белоруси и Украјинци).    

Међутим, у исто време на просторе Прицрноморја у данашњој Украјини појављују се и други туркменски (турски) народи који су се доселили са далеког истока Евроазијског континента : Бугари, Куртигури Утигури. Бугари су туркменско племе која је при крају трећег века које је у поткавксаким степама покорили Хуни. После смрти Атиле, Бугари су у Поткавказју формирали велики племенски савез у коме су се нашли и бугарски западни саплеменици и суседи Утигури који су живели источно  од Азовског мора (североистони предео Црног мора) и истоплемени народ Куртигура који су били настањени северно од Азовског мора.

Средином петог века, Бугари су били савезници Византије у рату са Остоготима на Балкану, а крајем истог века они се више пута прелазили доњи Дунав. Наредних година, привучени бугарским нападима са Азовског мора према доњем Подунављу, Словени који су били настањени у Прицрноморју све чешће су се придруживали Бугарима у  нападима на Византију. Њихови напади на Византију се настављају и током прве половини шестог века, када су Словени, Бугари и Анти искористили презаузетост ратних похода њеног цара Јустинијана I у борби против Острогота и Вандала на западу Европе, када су скоро сваке године упадали у Источно Римско Царство. Они су тада из правца доњег Подунавља вршили сталне упаде и пљачке вршећи пустошења Грчке и Далмације. У намери да се што пре ослободи даљих напада Бугара и Словена, византијска дипломатија је ангажовала туркменске Аваре да нападну Бугаре, Словене и германске Гепиде. Међутим, врло брзо се показало да ће тај дипломатски подухват Византинаца усмерен против Словена и Бугара завршити кобно по даљи опстанак визатијске превласти на Балкану. [3]                    

[1] M. Brandt, Srednjovjekovno doba povijsnog razvitka, Zagreb 1980, стр. 104-106.  
[2] M. Brandt, Исто наведено дело, стр. 106-107; А. Д. Удаљцов, Ј. А. Космински, О. Л. Вајнштајн, Историја средњег века, I, београд 1969, стр. 30-31.
[3] M. Brandt, исто нав. дело, стр. 107-108; Историја народа Југославије, I, Беогард 1953, стр. 61-67.      

 





Коментари

Постави коментар

5. ДОСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА
РАЗНО