5.3 Досељавање Словена на Балкан

Освајачке нападе Словена на Византију за неко време су зауставили Авари, народ турског порекла, који је под притиском западних Турака са средиштем у Туркместану  средином шестог века је кренуо из центарлне Азије у Европу.  Они су преко територије изнад Црног мора прешли у средње Подунавље и ту се населили на најзападнијем делу степског појаса Евроазије. На својим новим исходиштима, у степама између Азовског и Каспијског мора, они су ступили у додир са  Аланима, народом  са северног Кавказа који су били савезници Византије у рату Бугара и Словена у доба када су они проваљивали на територију царства у намери да се на њој населе. У том смислу, Византинци од њих траже војну помоћ, али им ови то условљавају давањем новца и уступањем нове земље за своје насељавање. Када им је Византија ускратила захтев за насељавањем у Византији, они су из освете покорили туркменски народ Утигуре, савезнике Византије и непријатеље туркменском народу Кутигура који су у заједници са Бугарима и Јужним Словенима нападали границе царства на доњем Дунаву.

Забринута због могућег војног савеза Авара са народом Кутригура, њих је Византијско царство покушало да приволи да поведу рат против племена Анта (источних Словена, преци данашњих Руса). Међутим, како се убрзо показало да су Авари постали господари читаве области северног Прицрноморја, византијски цар Јустнијан I им је негативно одговорио на њихов поновни захтев да се населе на територији Византијског Царства. Уместо тога, он им је понудио да се населе у Гоњој Мезији (у данашњој североисточној Србији) са задатком да бране границе Византије на Дунаву од сталних упада словена и германског народа Гепида који су проваљивали на територију Византијског Царства. Незадовољни понудама цара Јустинина да се населе у данашњој Србији, Авари су под својим каном (краљем) Брајаном покушали да се у два наврата са подручија доњег Дунава током 562. и 565. године да начине продор у средњу Европу, али су били оба пута сузбијени од Франачког краљевства, када су били принуђени  да се врате на доњи Дунав. Када су Аври схватили да им се прилика за настањивање Паноније подразумева претходно уништење германске Гепидске државе која се налазила на просторима римске провинције Паноније, Авари су на предлог лангобардског краља Албоина (германског краља који је био непријатељ Гепидима) и уз подршку Византије, повели рат против Гепида.

Авари су уз допуштење Византије, прешли доњи Дунав и уз помоћ византијске флотиле су били превезени узводно уз Дунав напали Гепиде са леђа који су били у истодобном рату са Лангобардима, а који су били смештени западније од Гепида. Како су истовремено Гепиди били у немогућности да воде рат на два фронта, против Авара и Лангобарда, Гепиди доживљавају потпуни војни пораз и њихова држава била је уништена (567). На тај начин, георафски простори од Паноније, Дунава до Карпата, постала је средиштем Аварске државе која је задржала своју власт над северним Прицрноморјем. [1]

Досељавањем Авара у Источну Панонију и потоњи одлазак Лангобарда из Западне Паноније у Италију (568), имао је велики значај даље досељвање Словена на просторе Балкана. Убрзо након тога, дошло је до избијања првих непријатељства између Авара и Византинаца, јер су Авари тражили да ми они препусте град Сирмијум (данас Сремску Митровицу), јер се она налазила на просторима некадашње државе Гепида. Међутим, након тога уследило је неколико неуспешних похода Авара на Сирмијум, не би ли тај спорни град преотели од Византинаца. Следећу прилику за његово коначно освајање Авари су искористили тек када су Византинци доживели прве поразе у рату са својим блискоисточним суседима Персијанцима. Авари тада су опсели град Сирмијум и после две године опсаде су га заузели 582. године. Том приликом, Визатинци су напослетку Аварима препустили град Сирмијум и део Срема уз обавезу да им плаћају “годишње дарове” у висини од осамесет хиљада златника.

Сукоб Авара и Византинаца су искористили Словени. Они су после 578. године опет осамосталили, па су искористили презаузетост Византије у рату против Персије (571-591) када су обновили своје нападе на Балкан. У исто приближно време, Совени су ступили у савез са Аварима у коме су Авари као војнички боље организовани имали предност над њима. Успостављени аварско-словенски племенски савез није ни на који начин представљао сметњу у даљем друштвеном развоју Словена када су они временом све више напредовали у разввијању својих ратничких вештина. Они су од тада заједничким снагама нападали Византијско царство. У својим потоњим заједничким офанзивним ратовима против Византије они у току 586. године опсели њена два највећа града Солун и Цариград. Од времена када Авари и Словени ступају у племенски савез, они су скоро сваке сваке године харали и пљачкали византијске територије у Тракији (у данашњој Бугарској), Грчку и Илирик (просторе данашње Далмације у Хрватској и Босни и Херцеговини). [2]

Са окончањем византијско-персијских ратова (591), Византијско Царство је сву своју војску пребацило са Блиског истока у југоисточну Европу у циљу вођења рата против Авара и Словена. Рат је са прекидима вођен пуних десет година (592-602) са променљивом ратном срећом по обе зараћене стране. Тадашњи византијски цар Маврикије (582-602) покретао је неколико великих војних похода против Словена када су пустошене њихове земље у доњем Подунављу. Како су се Словени налазили у племенском савезу са Аварима, то је био довољни повод избијањима сталних ратних сукобљавања византијског цара и аварског кагана.  Како је византијски цар Маврикије покретао рат против Словена не би ли их освојио њихове земље у доњем Подунављу и учинио својим савезницима против Авара, оставрење својих замишљених подухвата није успевао да спроведе у дело. Супротно царевим очекивањима, Авари су у заједници са Словени скоро сваке године пустошили све византијске покрајне на Балкану.

Кулминација њуховог међусобног рата досегла је свој врхунац између 597. и 599. године када су се Византинци налазили у сталној војној дефанзиви. Тада је Аварима и Словенима пошло за руком да освоје готово све византијске покрајне на Балкану (римске провинције Даламацију, Мезију, Македонију и Тракију). Само је изненадно избијање куге 600. године спасило византијског цара од потпуног пораза у рату са Аварима и Словенима. Сви даљи напори цара Маврикија да додатно ојача византијску власт над Балканом, непосредно пред завршном фазом словенског насељавања на истом подручију завршили су се неуспешно. Стални напори византијске војске која је све време ратовала против Авара и Словена на просторима доњег Подунавља, довело је до тога да је у њеним редовима настало стање опште војне побуне када је војска збацила са царског престола Маврикија и прогласила за новог цара свог приврженика Фоку (602).  

Промена на византијском престолу нагло је ослабило отпорну снагу византијског царства да се одупире даљим војним походима Авара и Словена на балканском полуострву. У исто време обнавља се и поновни рат Византије против Персије, па је Византијско Царство било принуђено да поново ратује на два фронта, у Европи и на Блиском истоку. Стање исцрпљујућег дугогодишњег рата на два континента, у Европи и Азији ће се наставити све до 630. године. Иако ће промена на визатијском престолу, када ће нови цар постати Ираклије (610-641), ојачати византиске ратне позиције на Балкану то није могло да спречи словенско освајање Балканског полуострва. Успешност тог словенског подухвата треба наћи у чињеници да су Византинци у рату са Персијанцима већину своје војске пребацили из Европе у Азију, док је малобројне контигенте византијске војске осатвљене да саме бране границе Византије на доњем Дунаву. У том времену, њена северна граница остала практично незаштићена, те су то искористили Авари и Словени да све јаче и енергичније наставе своја даља освајања Балканског полуострва.

Управо у то време се међу аварских и словенских досељеницима на Балкан јављају битне разлике у односу на освајачу политику према Византији. Док Авари врше само пљачкашке походе, Словени показују тежњу да се стално настане на византијској територији. Словени су почевши од 615. годуне почели трајно да се настањују на свим просторима некадашњих римских провинција Паноније, Далмације, Мезије и Македоније (данас просторима Хрватске, Босне, Црне Горе, Србије и Вардарске Македоније).

Словени су се од тада на просторе Балкана досељавали из више правца. Из правца Влашке у данањој Румунији они прелазе реку доњи Дунав код града Доростола (данашње Силистрије), преко града Видина у данашњој Бугарској, док предео средњег тока Дунава Словени прелазе код Сингидунума (Београда) и Сирмијума (Сремске Митровице) са простора Панонске низије (данас Војводине). У унтрашњост Балнаског полуострва, они допиру из више праваца : долином Мораве и Вардара у залеђе Солуна, када се насељавају у Грчку и Албанију, али прелазе и на Егејска острва населивши се све до Мале Азије у данашњој Турској.

Преко реке Дунав и планине Балкан, они према истоку избијају на Црно море, док се у правцу обала Јадранског мора досељавају преко Босне и Клиса до Салоне (код Сплита). У том смислу, око 614. године, Авари су у заједници са Словенима заузели највећи део некадашње римске провинције Далмације и разорили више њених градова, међу којима и град Салону. Међутим, далматински приобални римски градови Задар, Трогир, Сплит, Будва, Скадар, Љеш и Драч издржали су све налете Авара и Словена.

Истовремено, Словени настањују и области северне и јужне Грчке. Посрдством легенде Светог Димитрија, могу се тачно одредити положаји насељених словенских племена. Најјужније се спустило словенско племе Драгивића који су се населили западно од Солуна до града Бера - током реке Бистрице. До њих су се сместили Велегезити који су касније прешли у Тесалију. Северно од Драговића између Охрида и града Велеса у Вардарској Македонији, настанило се словенско племе Брсјаци. Близу Солуна су живели Сагудати, а источно од њих, према реци Струми и Халкидичком полуострву, словенско племе Ринхини. У долини Струме и Струмице настанили су се Струмљани, а још даље од њих, источно од реке Месте, Смољани.   

Почетком седмог века, са све већим ширењем географских раздаљина између аварских насеодбина у Панонији и подручија које су насели Словени на некадашњим територијама Византијског Царства на Балкану, дошло је до слабљења аварско-словенског племенског савеза. Ранији војни и политички савез Словена и Авара који је постојао у циљу лакшњег освајања византијских територија на Балкану престао је да постоји. До удаљавања Авара и Словена дошло је и услед њиховог другачијег односа према тада освојеним подручијима Византијског Царства. Док су Аварима ратови са Византијом представљали само начин како би путем паљке лакше дошли до ратног плена, Словенима су освајање византијских провинција на Балкану представљале етапе у њиховим тежњама да се населе подручијима Балканског полуострва. До коначног окончања постојања њиховог племенског савеза дошло након неуспеле аварско-словенске опсаде Цариграда 626. године, тада њиховог највећег заједничког подухвата против Византије.

У заједничком покушају да освоје виатантијску престоницу на Босфору и Дарданелима ујединиле су се  аварско-словенске и персијске војне снаге. Како су се сви покушаји да се освоји град показали неуспешним, а персијска војска била онемогућена да се пребаци на европску страну континента, то је након месец дана опсаде дигнута опсада Цариграда. То је имало за последицу избијање крвавих обрачуна између Авара и Словена, али и до настанка међусобних борби између самих Авара. Тај датум се истовремено узима као крај аварско-словенког савеза и свршетак насељавања Словена на Балкан. Неуспео покушај Авара да освоје Цариград у неколико наредних деценија ће имати као крајњи резултат нагло слабљење моћи Авара на Балкану што је омогућило Словенима да се ослободе од њихове војне и политичке доминације. [3]

[1] Историја народа Југосалвије, I, Београд 1953, стр. 75-76.    
[2]  Исто нав. дело, стр. 79-82.
[3]  Исто нав. дело, стр. 82-88.                        

 





Коментари

Постави коментар

5. ДОСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА
РАЗНО