На данашњи дан 18. априла 1867. године, Турци су предали кључеве Београд

На данашњи дан 18. априла 1867. године, Турци су предали кључеве Београда српском кнезу Михаилу Обреновићу, што је био завршни чин у дугом процесу политичког ослобађања тадашње Кнежевине Србије од турске власти. На данашњем улазу на Калемеграднаски парк, у присуству српских и турских достојанственика и српске и турске војске прочитан је прокламација султана Абдулазиса на српском и турском језику о предаји београдске тврђаве кнезу Михаилу.
 
На бедем београдке тврђаве тада је поносно подигнута српска црвено-плаво-бела тробојка када су у ту част испаљена салва из 21 топа. Последњи турски заповедник  Калемедгранског утврђења Риза-паша тада је симболично предао кључеве београдских капија кнезу Михаилу, који је потом тријумфално на своме коњу ујахао у Калемегданску тврђаву.                                                                                                   
У част тог великог историјског догађаја за град Београд, централна београдска улица је понела име по кнезу Михаилу Обреновићу. Она данас спада у ред најлепших шеталишта и састајалиште Београђана. На њеном почетку, на тргу Републике, од 1882. године горострасно се уздиже споменик њему посвећен кога је ирадио Фиорентинац Енрико Пази, а кога је свечано открио 18. децембра 1882 краљ Милан Обреновић на Никољдан, крсну славу Обреновића. И поред свега, мало се ко од Београђана сети да Кнез Михаилова улица носи име по најзначајнијем творцу модерне српске државности, кнезу Михајлу Обреновићу. Ко је био тај занаменити Београђанин?

Кнез Михаило Обреновић био је српски кнез, син кнеза Милоша и кнегиње Љубице. У два наврата био кнез србије (1839-1842) и (1860-1868). Први пут је то постaо 1839, после повлачења са власти кнеза Милоша Обреновића и након смрти свога старијег брата Милана. Међутим, када је Тома Вучић 1842. године подигао побуну против њега и збацио га са власти, Михаило је напустио Србију и настанио се у Аустрији. У време свог избеглиштва, између 1842. и 1858. године, Михаило је пропутовао готово читаву западну Европу када је упознао њену културу, када је највише боравио у аустријској престоници Бечу. Био покровитељ научника и уметника попут Вука Караџђића, Ђуре Дничића и Бранка Радичевића. Његовом заслугом је подигнуто данашње здање Народног позоришта.

Када се 1858. године његов отац, кнез Милош Обреновић поново вратио на српски кнежевски престо, након смрти оца, 1860. године кнез Михаило јe по други пут српски кнез. Уместо деспотске владавине свога оца, кнез Михаило је завео лични режим кога је успоставио легалним путем у форми закона кога је усвојила Народна скупштина у Крагујевцу 1861. године. Усвајањем три закона, о Народној скупштини, о Државном савету и о Устројству централне државне управе, Михаило је битно ограничио њихову дотадашњу надлежност и ставио их у службу своје личне власти. Посебним Законом о народној војсци, он је успоставио знатну оружану силу која је бројала педесет хиљада војника коју је снадбео најсавременијим науружањем чиме је Србију учинио најјачом војном силом на Балкану.
 
Искористивши инцидент на Чукур чесми из 1862. године када је су Турци из београдске тврђаве бомбардовали београдску варош, након дужих дипломатских преговора са Турцима који су трајали наредних пет година, Михаило их је без рата присилио Османлиjе да уклоне све своје војне гарнизоне из свих српских градова 1867. године. Водећи припреме за скори рат са Турцима, кнез Михаило је при том склапао војне савезе са Црном Гором, Грчком, и Румунијом. Са бугарским револуционарним покретом који се борио за ослобађање Бугарске од турске власти, договорио је споразум о уједињењу Србије и Буграске у персоналну унију када би српски кнез постао и бугарски владар.
 
Када је изненада приморао Милутина Гарашаниа да одступи са власти и приближио се Аустрији, изгубио је подршку Русије. Иако га су Аустријанци одвраћали од  рата са Турцима, он је доследно припремао српску војску за престојећи рат против Османлијског Царства. Убијен је приликом шетње у Кошутњаку 10. јуна 1868. године од стране једне од завереничких група који су себе декларисали да су приврженици Карађорђевића. Иронијом судбине, тридесет пет година од истог догађаја, на исти дан 10. јуна 1903, војни официри, присталице Карађорђевића, у војном удару убили су последњег Обреновића, краља Александра I и краљицу Драгу Машин.  
 




Коментари

Постави коментар

Април
РАЗНО