На данашњи дан, 24. априла 1815. године у Такову, почео је Други српски устанак

На данашњи дан, 24. априла 1815. године у Такову, под воћством кнеза Милоша Обреновића, почео је Други српски устанак. Он је био друга фаза српске револуције која је покренута Првим српским устанком (1804-1813). За разлику од десетогогодишњег војевања Срба против Турака у Првом српском устанку, борбе Срба против Осмалијског Царства су пре свега вођене дипломатском умешношћу његовог предводика кнеза Милоша Обреновића. Уз посредовање Русије, након петнаест година од подизања Другог српског устанка, хатишерифом турског султана Махмуда II из 1830. године српски народ је унутар Турског Царства извојевао право на политичку аутономију уз гранцију Русије.  

Након пропасти Првог српског устанка 1812. године, у Србији је ситуација била тешка, али се није могло избрисати сећање на велике дане славне Српске револуције из Првог српског српског устанка. Турци су поново запосели Србију када је њоме завладао Сулејман-паша Скопљак када је заведен поновни режим насиља и пљачке. То је натерало многе српске старешине из Првог српског устанка да оду у хајдуке док је српски народ потажио своје уточиште у збеговима шума широм Шумадије.

Након што је пропала побуна против Турака коју је подигао војвода из Првог српског устанка Хаџи Продан Глигоријевић, а коју су Турци сурово угушули, само су додатно убзале припреме Срба за подизање Другог српског устанка. Народни прваци су почели да се договарају о новом устанку када им је пришао Милош Обреновић. На збору у Такову, 24. априла 1815. године донета је одлука да се подигне нови устанак против Турака када је Милош Обреновић изабран за његовог вођу. Устанак је брзо захватио целу територију Београдског пашалука када су за само четири месеца колико су трајале борбе са Турцима ослобођени : Рудник, Палеж, Чачак, Крагујевац, Ваљево, Пожеревац и Карановац. Након две веће победе на Љубићу и Дубљу, Милош Обреновић је започео преговоре са Турцима. Како се Турска плашила да Русија војно не интервенише у сукобу ње и устаника, турски султан је настојао да умири српске устанике.

Турска порта је послала Машли-Али пашу да започне преговоре са Србима који је ускоро постављен за београдског везира. Тада је Милош са Марашлијом постигао споразум да турски данак од Срба прикупљају српске старешине, да у свакој нахији београдског пашалука уз сваког турског судију Србима суди и по један српски кнез, да се у Београду образује Народна канцеларија од дванаест српских кнезова као највише домаће административно и судско тело, када је на послетку турским федалцима забрањено да могу да узимају веће дажбине од оних просписаних. Иако су добијене повластице од Турака биле мале оне су представљале основу за касније успостављање пуне српске аутономије.

Све аутономне повластице дате Србима су биле озакоњене тек петнаест годна касније хатишерифима – посебним писмима турског сулатана Махмуда II из 1830. и 1833. године када је кнез Милош проглашен за наследног кнеза Србије, а данак Турској тачно утврђен. Србима је гарантована слобода трговања, подизање школа, цркава и манастира, организација сопствених судова и администартвних органа. Порта је 1830. године обећала Србима да ће Београдском пашалуку присјединити и шест нахија која је је Србија изгубила 1813. године. Како је Турска одуговлачила са предајом тих нахија, Милош је 1833. године  у њима организовао побуну против Турка и својом војском их присјединио Србији. Нови хатишерифом из 1833. године, Порта је признала ову територијалну промену.

Феудални систем у Србији је тада био укинут када су српски сељаци постали власници све своје земље. Тим чином су окончане све устаничке борбе Срба у Првом и Другом српском устанку када су оне представљале само прве фазе у борби српског народа за пуно национално ослобођење у деветнаестом веку. Данас се прослава Другог српског устанка слави као дан војске Републике Србије.              

 





Коментари

Постави коментар

Април
РАЗНО