На данашњи дан, 26. априла 1915. Србија одбила Лондонски мировни уговор

У време обележвања сећања на Први светски рат (1914-1918), а чију стогодишњицу  од његовог почетка ове године обележавамо 28. јула 1914. године, ништа мање вредан наше пажње је и други важан историјски догађај од 26. априла 1915. године који припада историји тог великог војевања са почетка двадесетог века.

На данашњи дан, 26. априла 1915. године, у Лондону, у јеку борби у Првом светском рату, током ратне 1915. године, силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) су тајним Лондонским уговором приволеле до тада “неутралну” Италију да уђе у рат на страни Антанте у рату против Центалних сила (Немачке, Аустро-Угарске, Бугарске и Турске).
Иако је Италија од 1882. године била чланица Централних сила, она се у међународним односима све до избијања Првог светског рата 28. јуна 1914. године све више  приближавала силама Антанте. Њена амбивалента спољна политика може се протумачити као жеља Италије да у потпуности оствари своје колонијалне аспирације када би проширила своје прекоморске поседе на Балкану, Средоземљу и Африци. Тако је уз присатанак сила Антанте, Италија објавила рат Турској, када је током рата (1911-1912) освојила од осмалијске царевине Триполитанију и Киренаику (Либију). Након избијања Првог светског рата 1914. Италија проглашава своју “политичку и војну неутралност” несврстајући се ни у табор Антанте ни Централних сила, када заправо и од једних и од других тражи гаранције за своја даља територијална проширења на Балкану. Након много премишљања на чијој страни да дочека завршетак Првог светског рата, њен политички есталбишмент се одлучио да заигра на карту победе сила Антанте. У том циљу,  Антанта је са Италијом закључила тајни Лондонски уговор 26. априла 1915. године. На основу тог парафираног уговора, по завршетку рата, Италија је требало да добије у састав своје државне територије аустријски Тирол, Горицу, целу Истру и Далмацију, од Хрватског приморја до рта Планке, и далматинска (Кварнерска) острва од Пага до Мљета, затим део Албаније и Додеканеска острва у Грчкој.

Заузврат, силе Антанте српској влади су нудиле припајање Краљевини Србији области : Бачке, Срема, Славоније, Босне и Херцеговине и дела обала Даламције (од реке Цетине до ушћа реке Бојане у Јадранско море), када би Србија и Црна Гора међусобно поделиле приобална јадранска подручија између реке Неретве и Бококоторског залива, као и пределе северне Албаније.

Лондонски угоговор је био закључен без знања Србије и био је противан Нишкој декларацији коју је у ратној престоници Србије усвојила Народна Скупштина Краљевине Србије 7. децембра 1914. године. На основу тог политичког документа, као ратни циљ Србије, формулисана је идеја о пијемонтском уједињењу свих југословенских народа у заједничку државу у чијим границама би се нашле све јужнословенске земље : Словенија, Далмација, Хрватска, Славонија, Срем, Банат и Бачка, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Србија у чијем саставу се налазила Вардарска Македонија. Са тим у вези, у разговорима са савезницима, председник коалиционе српске владе Никола Пашић, који је и био идејни аутор Нишке декларације, најенергичније се супроставио Лондонском мировном уговору када га је сматрао понижавајућим по интересе српског и свих осталих јужнословенских народа. Чак шта више, Народна скупштина Краљевине Србије је 23. августа 1915. године потврдила своју раније одлуку да прихвата одлуке Нишке декларације од 7. децембра 1914. године којим се прокламовала жеља за стварањем заједничке државе свих јужнословенских народа.    

Сходно свему томе, Лондонски уговор се могао окарактерисати да је био супротан интересима животног опстанка јужнословенских народа настањених у Истри и Далмацији. Он је сам по себи имао за циљ мењање етничке структуре становништва јадранског приморја чију су већину чинили Словенци, Хрвати и Срби. Тиме би се сви они нашли у саставу Италије када би били изложени процесу романизације. Упркос одбијању српске владе и југословенског одбора у Паризу да признају одредбе Лондонски уговора из 1915, на основу притиска сила победница Антанте, он је био основа за настанак Рапалског уговора из 12. новембра 1920. године. На основу слова тог уговора, у границама Италијанске државе, после окончања Првог светског рата, нашла се : цела Истра (сем Кастава), град Задар, острва Црес, Лошињ, Ластово и Плагружа, док је граду Ријеци признат стаус “независне државе”. Фашистичким ударом од марта 1923, Ријеку је силом оружија на крају анектирала Италија. Потоњим Римским уговорима о пријатељству и сарадњи која је Италија потписала са Краљевином Срба Хрвата и Словенаца 27. јануара 1924 године, Италијани су град Ријеку и формално присјединили Краљевини Италији.

Након капитулације Италије 1943. године, завршетком Другог светског рата 1945, и потписаним Паришким миром од 10. фебруара 1947, све јужнословенске територије у Даламцији, а које су Рапалским уговором из 1920. биле присједињене Италији, (осим Тршћанске англо-америчке окупационе зоне “А”), нашле су се унутар граница Федеративне Народне Републике Југославије. Тек накнадним Лондонским уговором из 1954, који су потписале Југославија, Италија, Велика Британија и САД, Италији су припали Трст и део зоне “А” некадашње Слободне територије града Трста, док је зона “Б” која се протезала од Новиграда на југу до Тршћанског залива на северу Истре припала Федеративној Народној Републици Југославији. Народној Републици Словенији припало је Словеначко приморје од Тршћанског до Пиранског залива, док су Народној Републици Хрватској присједињене територије северне Истре, од Пиранског залива до испод Новиграда.      
 





Коментари

Постави коментар

Април
РАЗНО