На данашњи дан, 5. маја 1821. умро је Наполеон I Бонапарта

На данашњи дан је умро Наполеон I Бонапарта, француски војсковођа и цар Француске. Родио се у Ајачију на острву Корзици 1769, a умро на атланском острву Светој Јелени као енглески заробљеник 5. маја 1821. године. Један је од највећих војсковођа у новијој светској историји.

Наполеон Бонапарта је био храбар војник, генијални војсковођа, изузетан војни стратег, док је ван војног поља, на политичком плану био је врло амбициозна и суревњива личност. Рођен је у Ајачију на медитеранском острву Корзици. Успешно је завршио војну школу у Бријену у Француској. Први пут се истакао у у броби против Енглеза код провансакског града Тулона (1793), да би у својој двадесет четвртој години добио генералски чин. У француској револуцији, првобитно је био на страни Робејспијера. У доба када је ступио на историјску сцену, идеје француске револуције које је он промовисао допринеле су буђењу грађанске свести многих Европљана када су код њих сазревале идеје о слободи  које су биле супростављене средњовековном појимању државе као монархије којом је управљало племство. На тај начин, Наполеон је широм Европе ширио идеје француске револуције из 1789. године изложене у њеној прокламованој девизи : “Слобода-Једнакост-Братство”. Захваљујући таласу слобода коју је промовисала француска револуција широм Европе, Наполеон је излазио из победе у победу када је освојио скоро читав Стари континент.

Као командант француске војске у Италији 1796 и 1797. извојевао је неколиковеликих победа над аустријским царством када је Кампоформијским миром  из 1797. Аустрију принудио да Француској уступи Белгију и северну Италију. Током 1798 и 1799. извршио је неуспели војни поход на Египат. По повратку из Египата у Француску, он је искористио незадовољство које је владало против Директоријума, и извршио 9. новембра 1799. године војни удар када је завео лични режим конзуларства (1799-1804). У том времену је себи приграбио неограничену власт у Француској. Најпре је себи присвојио титулу  “првог конзула” да би 1802. године себи приписао наслов “доживотног конзула”. За време свог конзуларства извршио је значајне реформе у администартивној управи, просвети, финансијама и судству када је Франуској подарио нови кривични и грађански законик (Наполеонов кодекс). Закључио је конкордат са тадашњим римским папом Пијем VII чиме је одвојио световну од црквене власти у Француској. При свему томе, привремено је натерао Аустрију и Велику Британију на сепаратни мир.

Искористивши политичке успехе у току свог шестогодишњег конзуларства, 2. децембра 1804. године се крунисао за француског цара. Како је на власт дошао захваљујући својим војним успесима и победама, он је могао да се одржи на власти само ако своју војску поведе у нове ратне победе широм Европе и света. Посатвши цар, у Француској је завео лични апсолутистички режим, када је стару француску монархију Бурбона која је нестала у француској револуцији 1789. заменио новом владарском династије Бонапарта. Како би се својим поданицима приказао као реформатор француског друштва, реформисао је систем школства и представио се као градитељ нових путева, канакла и мостова широм Француске. Његовом заслугом, франуска престоница Париз добила је данашњи, савремени изглед светске метоплоле. Међутим, док је Француску изграђивао и Париз помпезно улепшавао, Наполеон је челичном песницом управљао великим делом Европе коју је освојио током својих бројних ратова.
Преломни тренутак Наполеове блиставе војне и државничке каријере био је његов поход на Русију 1812. године. Упркос добијеним биткама код Смоленска и Бородина, Наполеон је заузео Москву, али га је у старој руској престоници сачекала и поразила руска војска којом је командовао Михаило Иларионович Кутузов који га је приморао на повлачење из Русије. Његова поражена војска од двадесет хиљада војника која се у расулу повлачила из Русије за Француску, код немачког града Лајпцига 1813. године, у “Бици народа” поразила је здружена војска његових западноевропских непријатеља што је довело до пада Париза 31. марта 1814. године. Освајањем Париза, његови љути непријатељи  Енглеска, Прусија и Русија принудиле су га да добровољно напусти царски престо, када се он повлачи у изгнанство на острво Елбу у Тиренском мору. Међутим, врло брзо уз помоћ својих приврженика у Француској, он напушта свој добровољни егзил на Елби и 20. марта 1815. године се тријумфално враћа у Париз.

После своје краткотрајне владе од “Сто дана”, након свог пораза код Ватерлоа 18. јуна 1815. године, збацила га је са власти коалиција великих европских сила. Наполеон је тада био приморан да оде у заточеништво на Свету Јелену, енглеску прекоморску насеодбину које је смештена у сред Атлантског океана. На острву је умро после само неколико година као последица суровог енглеског заточеништва. Након Наполеове смрти, 1840. њодине, његови посмрти остаци су пренети у француску престоницу Париз када је сахрањен у “Дому инвалида.”       
 

 





Коментари

Постави коментар

Мај
РАЗНО