На данашњи дан, 7. маја 1892, у Београду је рођен српски песник Милутин Бојић

На данашњи дан, 7. маја 1892, у Београду је рођен српски песник Милутин Бојић, учесник Првог (1912) и Другог Балканског рата (1913) и Првог светског рата (1914-1918).

Родио се у Београду 1892. године, а умро је од туберкулозе у Солуну 8. новембра 1917. године и сахрњен на српском гробљу Зејтинлик.

Убраја су у ред најбољих српских песника чији га је песнички таленат уврстио у ред најбољих књижевих ставароца у целокупној историји српске књижевности.

Милутин Бојић је рођен у Беогарду 1892. где је завршио филозофију и педагогију на Филозофском факултету Београдског Универзитета, да би се после својих завршених студија бавио новинарством. Био је активни учесник Првог и Другог Балканског рата и Првог светског рата. За време свих својих војевања, у српској војсци је обављао дужност војног цензора. У току Првог светског рата је заједно са српском војском преживео голготу српске војске током 1915/1916, када се српска војска пред офанзивним дејствима  аустоугарске, немачке и бугарске војске из Србије повлачила преко Албаније у своје једино прибежиште која је тада парнашла у савезничким земљама Антанте, у Италији и Грчкој. По приспећу српске војске на грчко острво Крф, Милутин Бојић је постао државни службеник српске избегличке владе на Крфу и у Солуну, када је истовремено био и њен запосленик у дипломатској служби у Француској, Швајцарској и Италији.

Милутин Бојић као књижевник ретког песничког талента, преузео је пранасовске песничке облике свих својих књижевних израза када је писао веома звучне песме родољубљивих темама понесен дванаестерцом. За врло кратко време, након завршених студија, написао је четири књига својих песама, од који је најзначајнија збирка његових песама “Песме бола и поноса” и више својих драма које је написао у стиховима “Краљева јесен”, “Урошева женидба” и поема “Каин” и већи број љубавних песама. Бавио се и позоришном и књижевном критиком. Остао је упамћен као творац неколико бесмртних патријотских песама које се убрајају у најбоље икада написане песме на српском језику. Свакако најзначајније његово песничко остварење је чувена песма : “Плава гробница”.

У својој антологијској песми је описао “Плаву гробницу”, која се налази надомак грчког острва Крфа у Јонском мору. Исцрпљени, посустали, онемоћали и изгладни српски војници, њих сто педест хиљада, који су се повлачили из Србије и Црне Горе преко Албаније у савзничке луке Драч и Валону, почетком ратне 1916. године, доспели су до спасоносне обале Јонског мора. На основу одлуке савезника сила Антанте, српска војска и њена избегличка влада су смештене на грчко оство Крф. Међутим, при самом доласку на острво, српски изгладнели и исцрпљени  војници после хиљаду километара које су провели у пешачењу од Србије до Крфа, почели су масовно да умиру од обољења прегладнелости, упале плућа,  хладноће и од промрзлина које су задобили у свом маршу кроз албанска аветињска беспућа и гудуре у неповрат. Пристигли на Крф, српски војници су у хиљадама умирали ако би појели мало више, залогај-два услед неухрањености и тескобних мука немаштине своје војске након свих стардања у повлачењу преко Албаније. Како је на маленом грком острву, сахрањивање српске војске постало немогуће јер је на хиљаду њих умирало, њихова беживотна тела су спуштана у Јонско море, недалеко острва Вида, које је називано “Острвом смрти”.

Сву тегобну судбину својих саплеменика и сапатника у српској војсци који су се повлачили кроз Албанију, Милутин Бојић је оставио у аманет свим будућим генерацијама српског народа, као своју личну исповест о најтрагичнијим и најпотреснијим догађајима из историје војевања Србије у Првом светском рату. У снажном лирском обраћању своме читаоцу, Милутин Бојић је својим вербалним и раскошконим талентом написао поетски споменик импресивне грађе када је овековечио сву трагичну судбину и успомену на херојске дане војевања српске војске у за слободу у Првом светском рату. Још и дан данас сваком читаоцу Бојићеве “Плаве гробнице” у прве две строфи његове песме, у ушима одзвањају потресна сведочаства свих људских жртава које је Србија приложила на олатр своје Слободе у коначној победи сила Антате над Централним силама у великом војевању Првог светског рата, када писац каже :                                         
“Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, газите тихим ходом.

Опело гордо држим у доба језе ноћне над овом светом водом.
Ту, на дну, где шкољке сан уморан хвата и на мртве алге тресетница пада,   лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада ...”      
                             

 





Коментари

Постави коментар

Мај
РАЗНО