На данашњи дан, 8. маја 1815. на Љубићу, одиграла се кључна и судбоносна битка у Другом српском устанку

На данашњи дан, 8. маја 1815. године на Љубићу, код Чачка, одиграла се кључна и судбоносна битка у Другом српском устанку. У бици Срба против турка на Љубићу, истакао се Танаско Рајић који је јуначки погинуо у битки бранећи српске топове од Турака (види слику).

Након победе српског оружја на Љубићу и Дубљу, Милош Обреновић је приволео Османлије на преговоре о миру у Београдском пашалуку. Тиме су под воћством кнеза Милоша Обреновића, успешно окончане четворомесечне борбе Срба и Турка током Другог српског устанка.
Након пропасти Првог српског устанка 1812. године, у Србији је ситуација била тешка. Турци су поново запосели Србију када је њоме завладао Сулејман-паша Скопљак када је заведен поновни режим насиља и пљачке. То је натерало многе српске старешине из Првог српског устанка да оду у хајдуке док је српски народ потажио своје уточиште у збеговима шума широм Шумадије.

Након што је пропала побуна против Турака коју је подигао војвода из Првог српског устанка Хаџи Продан Глигоријевић, а коју су Турци сурово угушули, то је само додатно убзало припреме Срба за подизање Другог српског устанка 1815 године. Народни прваци су почели да се договарају о новом устанку када им је пришао Милош Обреновић. На збору у Такову, 24. априла 1815. године донета је одлука да се подигне нови устанак против Турака када је Милош Обреновић изабран за његовог вођу. Устанак је брзо захватио целу територију Београдског пашалука када су за само четири месеца колико су трајале борбе са Турцима ослобођени : Рудник, Палеж, Чачак, Крагујевац, Ваљево, Пожеревац и Карановац.
Након победе на Љубићу 8. маја на Дубљу 26. јуна 1815. године, Милош Обреновић је започео преговоре са Турцима. Како се Турска плашила да царска Русија војно не интервенише у сукобу ње и устаника, турски султан Махмуд II је настојао да умири српске устанике. Турска порта је послала Машли-Али пашу да започне преговоре са Србима који је ускоро постављен за београдског везира. Тада је Милош са Марашлијом постигао споразум да турски данак од Срба прикупљају српске старешине, да у свакој нахији београдског пашалука уз сваког турског судију Србима суди и по један српски кнез, да се у Београду образује Народна канцеларија од дванаест српских кнезова као највише домаће административно и судско тело, када је на послетку турским федалцима забрањено да могу да узимају веће дажбине од оних просписаних.

Иако су добијене повластице од Турака биле мале оне су представљале основу за касније успостављање пуне српске аутономије. Све аутономне повластице дате Србима су биле озакоњене тек петнаест годна касније хатишерифима – посебним писмима турског сулатана Махмуда II из 1830. и 1833. године када је кнез Милош проглашен за наследног кнеза Србије, а данак Турској тачно утврђен. Тим чином су окончане све устаничке борбе Срба у Првом и Другом српском устанку када су оне представљале само прву фазу у борби српског народа за пуно национално ослобођење у деветнаестом веку.

 





Коментари

Постави коментар

Мај
РАЗНО