Актуелности - Не назире се крај спору Атине и Скопља о имену Македоније

У уторак 6. маја 2014, у Њу Јорку, уз посредовње медијатора Уједињених Нација, Меју Нимица, поново су неуспешно окончани преговори државних званичника Републике Грчке и Републике Македоније о проналажењу компомисног решења о употреби службеног имена за Македонију, некадашњу најјужнију републику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Иако је 1993, Македонија примљена у Уједињене Нације, на инсистирање Грчке, као Бивша Југословенска Република Македонија, њу је чак до сада сто тридесет земаља света признало под њеним уставним именом Република Македонија.

После распада некадање социјалистичке Југославије 1991, након што је Македонија 15. септембра исте постала независна држава, њено име је постало предмет међународног спора између власти у Скопљу и њеног јужног суседа Републике Грчке. Парадоксално звучи, али већ више од двадесет година трају преговори државних представника влада у Атини и Скопљу у циљу разрешавања дводеценијског спора о службеној употреби имена Републике Македоније.

Главни спор у односима грчких и македонских влада од 1991. до 2014. године је инсистирање Грчке да македонска влада у Скољпу не употребљава историјско име за назив своје државе које припада историјском идентитету грчког народа. По једнодушним оценама свих грчких званичника, истоимени назив Македоније је историјско име грчке регије која се налази на северу Грчке, у Егејској Македонији. Услед нерешеног спора са Грчком, влада у Атини је употребила своје право суспензивног вета чиме је ускраћено право Македонији да постане чланица НАТО или да одпочне преговоре о свом чланству у Европској Унији.

У чему је онда суштина историјског спора између Атине и Скопља око употребе имена Македонија? Има ли у том спору историјске логике или реч о вођењу усконационалних политика које су разумљивe само Балканцима али не и већини осталих Европљана?

Након стицања своје државне независности, македонски народ је по први пут у историји основао своју самосталну националну државу. По својој етничкој припадности Македонци су Јужни Словени. Историјски је доказано, да је насељавање словенских племена у Македонији завршено до почека седмог века. У време устанка Самуила (976-1014) против византијског царства, (грчке средњевековне државе), Самуило се прогласио бугарским царем, али се центар његове државе није налазио у Бугарској, већ у граду Преси на Преспанском језеру у Македонији. Када је Византија 1018. године покорила Самуилову државу, Македонија се налазила у саставу Византије, Епирске Деспотовине, Бугарског Царства, Никејског Царства, Краљевине и потоње Царевине Србије, да би после битке на Ровинама, 1395. године, у којој је погинуо српски краљ Марко Мрњавчевић, последњи стварни македонски владар, Македонија потпала под власт Османлијске Турске.

У време турске владвине Македонијом, долази до разбијања националне хомогености македонских Словена. Уз све то, Македонски Словни су у верском погледу,  били подвргнути јуриздикцији Охридске архиепискпије у којој је било домнинирало грчко свештренство и монашство што је резултирало потискивањем употребе језика и писма македонских Словена. До сазревања националне свести македонског народа долази у деветнаестом веку оснивањем Унутрашње Македонске Револуционарне Организације (ВМРО) 1893. године. Он је био организатор подизања неуспелог Илиндинског устанка 1903. године, када су припадници ВМРО-а пропагирали свој национални циљ стварања независне македонске држве у Пиринској, Вардарској и Егејској Македонији. Експанзионистичке тежње Бугарске, Србије и Грчке у циљу проширења својих државних територија која би обухватале географске просторе Македоније, резултирале су избијању Балканских ратова (1912-1913) и поделом Македоније. Србији је припала Вардарска Македонија, Бугарској Пиринска, а Грчкој Егејска Македонија. Након завршетка Првог светског рата 1918, Варадрска Македонија, која се налзила у саставу Србије, ушла је састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (каснију Краљевине Југославију) у којој македонски народ није признат као равноправни народ. Након избијања Другог светског рата, 1941 године, највећи део Македоније су запосели Бугари, док су Италијани њене западне делове присјединили “Великој Албанији”. Народно ослободилачки покрет Македонаца предвођени комунистима, извојевао је 1945. године победу над фашистима, услед чега је Јосип Броз Тито признао Македонију за федеративну републику социјалистичке Југослославије, а Македонце као конститутивни народ.

Како су онда након Македонци ушли у спор са Грцима око имена Македонија? Узрок тога треба наћи у политичкој идеологији ВМРО-а, и даље владајуће националистичке партије у Македонији. Њен основни политички програм који је настао још крајем деветанаестог века, а кога су прихватиле и све политичке странке македонске левице, пропагирао је стварање македонске државе на темљима њене “античке историје”. ВМРО, током деведесетих година прошлог века, па све до данас, пропагира бесмислену тезу да данашњи словенски Македонсци не потичу од јужних Словена, већ од “античких Македонаца”. По тој неутемељеној интерпреатцији историје, током шестог века, у време када су се Јужни Словени досеили на Балкан и Македонију, они су затекли “већински антички македонски народ”, од кога су “мањински” Јужни Словени примили своје име када су се они “македонизовали”. Од почетка деведесетих година двадесетог века, па све до данас, званични политички кругови и Скопљу истичу наводно порекло словенских Македонаца са Александром Македонским и његовим оцем Филипм II који су потекли из античке грчке династије Агријада. Тако данас, скопски аеродром, главни аутопут који пролази Скопљем, као и већина скопских градских тргова, споменика и улица понели су име Александра Македонског и Филипа II чија се историјске личности везују за национални идентитет грчког народа.  

Отуда потиче и (не)оправдани страх и неповерење државних званичника у Грчкој око коришњења имена Македонија. У више наврата, власти у Атини су влади у Скопљу у билетарним преговорима предлагале више предлога да додају имену Македоније географску или етничку одредницу за назив своје државе, попут : “Северна Македонија”, “Република Горња Македонија”, “Нова Република Македонија”, “Република Македонија - Скопље” и од скоро “Словенско-албанска Македонија”. Овај последњи предлог грчке владе је без сваке сумње бесмислен. Сваки пут, већ две деценије, македонска влада је одбијала свако компромисно решење које је предлагала грчка страна како би се разрешио вишегодишњи билетарни спор између све суседне државе. Видили се крај коначном решењу овог међудржавног балканског спора?      

Извор : www.istorija-online.com    

 





Коментари

Постави коментар

Мај
РАЗНО