Јелена Анжујска - Најмоћнија српска краљица средњег века

Мало је  краљица у историји Србије која је имала толики утицај на вођење спољне и унутрашње политике у Србији од оне коју је имала српска краљица Јелена Анжујска. 

Јелена Анжујска српска краљица, жена српског краља Уроша I Немањића (1243-1276) и мајка српских краљева Драгутина (1276-1282) и Милутина (1282-1321), баба краља Стефана Дечанског (1321-1331) и прабаба краља и цара Стефана Душана (1331-1355).
    
Порекло Јелене Анжујске још увек збуњује историчаре који се баве Националном историјом средњег века. Некада се веровало да је она била рођака италијанског краља - француског порекла - Карла I Анжујевским, који је био краљ Напуља и Сицилије. Међутим, данас постоје више претпоставки о њеном пореклу. Међутим, данас се сасвим поуздано може утврдити да је Јелена Анжујска потиче од мађарског племића Јована Анђела, војводе Срема и Матилде Вјанден, војводкиње Пожеге и Ковина. Дакле, Јеленини родитељи су били мађарски племићи које су своје поседе имали у данашњој Воводини  Славонији које су се у средњем веку налазиле у саставу Мађарске. Те са тим у вези, највероватније је њено презиме Анђела погрешно читано као Анжу, када је називана Јеленом Анжујском уместо Анђелслом.
 
Јелена Анжујска се родила 1236, а око 1250. удала за српског краља Уроша I Немањића. Она је са краљем Стефаном I Урошем је имала бар четворо деце: српског краља Стефана Драгутина (1276-1282), краља Стефана Уроша II Милутина (1282-1321), Брнчу (Брњачу или Причу), непознату Урошеву и Јеленину ћерку, која је била удата за неког жупана Ђорђа, и непознатог сина Стефана.
 
У време владавине свога мужа, Уроша I Немањића (1243-1276), она је имала велики утицај на политичка збивања у тадашњој Србији. Јелена Анжујска је до свог преласка су православну веру и свог истовременог замонашења, све време је исповедала римокатоличку веру својих мађарских родитеља. У том смислу, она је истрајно штитила католике у целој српској држави. У том циљу, она је подизала бројне римокатоличке цркве и самостане у Далмацији чији су се велики делови налазили у оквиру српске државе Немањића. Утицала је на свога мужа и касније своје синове, српског краља Драгутина и српског краља Милутина, да обдржавају добре односе са далматинским приморским градом-државом Дубровником. У време када је краљ Стефан Драгутин збацио свога оца Стефана Уроша I Немањића са краљевског трона 1277, и Србију поделио на три дела, између себе, своје мајке Јелене Анжујске и свог брата Милутина, Јелена Анжујска је суверено завладала великим делом Србије као права владарка. Једно време, она је владала областима: Зете, Требиња, Плава и горњег Ибара (у данашњој Херцеговини и Црној Гори).

Њен владарски двор налазио се на самом рубу данашњег Косова и Метохије у месту Брњаци, на северној страни планине Мокра Гора, четири километра уз Брњачку реку (област горњи Ибар). За њено име севезује основање прве женске школе у средњовековној Србији. На свом двору налазила се школа где су сиромашније девојке училе вез и остале послове, училе се писмености и музици.  Осим дворца у Брњаку, Јелена Анжујска имала је под својом непосредном влашћу и град Јелач на планини Рогозни.

На свом двору у Брњацима, она је организовала преписивање многих књига и тако произведене књиге је касније поклањала. Такође, у свом двору је имала и чувено “књигохранилиште”, то јест библиотеку. Као и други владари из династије Немањића и она је зидала своје задужбине. Најпознатија њена задужбина је манастир Градац (настао крајем XIII века, изграђен у готичком стилу) где је и сахрањена, као и црква светог Николе у Скадру на реци Бојани где се замонашила.
Негде, при крају свога живота, Јелена се замонашила према православном обреду у цркви Светог Николе у Скадру. Умрла 8. фебруара 1314. године када је сахрањена у манастиру Градац у Рашкој, недалеко од истоименог гарда Рашке.
 


 





Коментари

Постави коментар

СРБИЈА
РАЗНО