На данашњи дан 19. маја 1237. у манастиру Милешеви сахрањене су мошти Светог Саве

На данашњи дан, 19. маја 1237. године, у манастиру Милешеви сахрањене су мошти Светог Саве, најмлађег сина великог српског жупана Стефана Немање. Свети Сава је био први српски архиепископ и утемељитељ Српске Правосалвне Цркве. Како је Сава умро у старој бугарској престоници Трнову, 27. јануара 1237. године када се враћао са свог ходочашћа из Јерусалима, годину дана после његове смрти, његови посмртне остатке је из Бугарске у Србију пренео његов братанац и српски краљ Стефан Радослав.

Он их је достојанствено сахранио у својој задужбини Милешеви на данашњи дан 19. маја 1237. године. Мошти Светог Саве су се налазиле у манастиру Милешеви све до 1527. године, када их је из манастира отео турски војсковођа Синан-паша, однео у Београд и спалио их на београдског брду Врачару. На месту где се верује да су спаљене мошти Светог Саве, данас се уздиже велелепни храм посвећен пром српском српском просветитељу Сави.

Сава се родио као најмлађи принц српског великог жупана под именом Растко. Растко је првобитно у име оца управљао Хумском земљом (дан. Херцеговином). Међутим, око 1192, он је изненада напустио владарски положај жупна у Хуму и отишао на Свету Гору (у данашњу Грчку) у један руски манастир где се замонашио и добио монашко име Сава.

Када се Растков отац, Стефан Немања, оснивач династије Немањића замонашио, отишао је на Свету Гору да потражи свога сина. На Светој Гори, отац и син су пронашли запустели манастир Хиландар кога су обновили и уз подршку византиског (грчког) цара учинили српским манастиром. Савином просветитељским и црквеним радом, Хиландар је убрзо стекао велики углед међу свим Светогорским манастирима када је у њему образована и школа за описмењавање српских монаха. Убрзо потом, он се повукао у Кареју, и за њу и за манастир Хиландар је написао типик (црвени устав).

После смрти великог жупана Стефана Немање, у Србији избијају династички немири који се претварају у отворни грађански рат између Савине старије браће Стефана Вукана Стефана Немањића. Како је мимо правила о наслеђивањ престола Стефан посато велики српски жупан, то је нагнало старијег Вукана на зарати против млађег брата Стефана. Сукоби су трајали скро пет година (1200/1201-1205) и натерали су Саву да се врати из Грчке у Србију 1206. године да би измирио браћу.

Као изузетно вешт диплломата, Сава је годинама после измирење браће боравио у Србији када је свестрано помагао централистичку владавину свога брата Стефана Немаића. Међутим, у време када Стефан Немањић добија од римског папе Хонорија III краљевску круну, односи међу браћом су се покварили и он одалази за Грчку у Хиландар. Али, убрзо потом, браћа су се измирила, када Сава одлази у тадашњу престоницу визанријског царства у Никеји.

Он је од тадашњег цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Саратена Харитопула измолио 1219. године самосталност српске цркве када су га они предложили и поставили за њеног првог архиепскопа (црквеног поглавара, ниже хијерахиско црквено достојанство од патријарха кога Србија добија тек 16. априла 1346. године). По свом повратку у Србију, он је за средиште срске цркве узео манастир Жичу и у црвеном погледу је поделио Србију на осам епископија. Српска аутокефална црква са Савом на челу је умногоме допринела учвршћивању српске државе, када је помогла одбрани независности Краљевине Србије од политичких претњи римског папства и западноевропских владара који су завладали Византијским царством после освајања Цариграда у Четвртом крсташком рату 1204. године.

Архиепископ Сава, поред тога што је био први поглавар српске цркве и просветитељ хришћанске вере, он је био и изузетно учен човек у добу у коме живео. Прево је велики број црквених књига са грчког на српски језик и тиме омогућио стварање српског књижевног језика. Написао је и биографију свога оца, Стефана Немање. Сава Немањић је још од средњег века изузетно потшована и прослављена историјска личност у српском народу. Биографију Светог Саве је написао је светогорски монах Доментијан 1253. године, а прерадио је монах Доментијан крајем истог тринаестог века.

Смрт Светог Саве 27. јануара 1235. у бугарској престоници Трнову, у време када се враћао са похода из Свете земље у Палестини (у дан. Израелу) за Србију, и дан данас се обелажава као велики црквени и државни празник. Тај дан се обележава у Републици Србији као крсна слава свих њених основних, средњих школа и факултета.

 





Коментари

Постави коментар

Мај
РАЗНО