На данашњи дан, 21. маја 1349. донет је Душанов законик

На данашњи дан, 21. маја 1349. године  на заседању државног сабора у Скопљу усвојен је прва кодификација Душанов законика. У спомен на тај дан, 21. мај у Србији се прославља као дан правосуђа.  

Краљ Душан је био син српског краља Стефана Дечанског и његове жене из првог брака, бугарске принцезе Теодоре, ћерке бугарског цара Смилца. У сродству са Бугарима, у добу када је Бугарска током средњег века била царевина, Душан је желео попут свог деде, бугарског цара Георгија I Тертера да постане српски цар.

Као престолонследник српског престола, као “млади краљ” учествовао је битци код Велбужда у којој су Бугари и Византинци покушали да Србију истисну из Македоније. Како се у битци се Душан истакао, а његов отац није до краја искористио своју војну победу  како је то желеле српска властела, стао је на њихову страну када је приморао оца да напусти краљевски престо.  На челу српске државе Душан је најпре имао достојанство српског краља да би се у Скопљу 16. априла 1346. године посато први српски цар.

За четврт века своје владавине, своју активност је усмерио на ставрање нове српске државе на Балкану, која би по његовој замисли требала да укључи и Цариград (данашњи Истамбул) и у потпуности замени грчко ослабљено Витзантијско Царство у данашњој Грчкој. До средине педсетих година четнаестог века он је успео у свом науму да створи велику српску царевину која је поред ранијих српских земаља обухватила и Мачву, Далматинско приобаље од реке Цетине на северу до реке Бојане на југу јадранског мора, цалу Албанију, и грчке земље Епир, Тесалију, Акаранију, Етолију и сву Македонију (сем Солуна) до Христопоља на крајњем истоку егејске Македоније.

Да би лакше владао својим пространим царством, Душан је настојао да регулише права и обавезе српске властеле и заведе правни поредак у читавој земљи. У том циљу је наредио да се донесе својеврсни устав земље који по њему назван Душановим закоником. Њиме су одрђена строга правила која су важила на читавој територији царства који су морали поштовати сви – народ, властела и сам цар. Закон је обнрадован два пута 1349. и 1354. године. За Законик цара Стефана Душана може се рећи да је истовремено био и државни устав, јер су њиме, између осталог била утврђена строга правила и дужности појединих сталежа и односа међу њима. У самом законику су постојале превиђене строге казне за злочинце, крађе, преваре и друга кривична дела. На тај начин, Душанов законик се одликовао и извесном хуманошћу која није била тако распрострањена у средњем веку, јер су његовим посебним законским одредбама регулисана посебна права најнижих друштвених сталежа средњовековне Србије. Главни задатак законика је био, са једне стране, да учврсти многе привилегије владара и властеле, а са друге старне да учврсти простарну Душанову државу. Душанов законик спада у ред најважнијих соменика нашег позног феудализма.       

Душаново царство је састављено из херерогених земља и народа. Услед Душанове преране смрти 20. децембра 1355 године која је наступила под недовољно јасним околностима, спречено је даље територијално проширење српске царевине и политичко учвршћивање тако простране српске државе.

 





Коментари

Постави коментар

Мај
РАЗНО