На данашњи дан, 22. маја 337. године умро је римски цар Константин оснивач Константинопоља

На данашњи дан, 22. маја 337. године умро је римски цар Гај Аурелије Константин, назван Константин Велики. Родио се у Наисусу (данашњем Нишу) 27. фебруара око 275. године, а умро је у Никомедији (Измиту, данашњој Кочаели, у античкој Битинији, у северозапаној Турској) 22. маја 337. године.
 

Оснивач  је Константинопља, некадашњег Византијона, а данањег Истанбула.

У време у коме је када се Константин родио, огромно Римско Царство почело је слабити услед велике економске и политичке кризе која га је задесила у трећем веку наше ере. Тешка унутрашња криза у царству иницирала је избијање великих унутрашњих немира у римској држави, када је она истоврено била све више угрожавана од упада ратоборних “варварских народа” који су из азијских степа и Велике источне европске низије почели надирати у богате провинције Римског Царства. Те народе су грађани Римског Цатства називали “варварима”, што је значило да су били старнци и необразовани, јер се нису служили латинским и грчким језиком као својим говорним језиком. У тако ослабљеном Римском Царству, бројне римске војсковође су се међусобно бориле за власт како би се домогле римског царског престола.

Тако су и Константина римски легионари у Британији прогласила за римског цара. Током низа сурових битака, Константин је уклонио све своје супарнике који су имали претензије на римски царски престо када је завладао самостално западним деловима Римске Империје. У временском периоду од 312 до 324. године, Константин је Римским Царством владао у савезу са Лицинијем који је управљао источним делом простране римске државе.
Константиново и Лицинијево заједничко политичко дело је Милански едикт из 313. године којим је хришћанима, до тада прогањаним, гарантована слобода исповедања њихове вере. Након избијања рата са својим савладаром Лицинијем из 324. године, цар Константин је самстално завладао читавим Римским Царством до 327. године, када је умро.

Он је први римски цар који се је у хришћанској цркви нашао главни ослонац у управљању Римским Царством. У том смислу, он је хришћанској цркви дао многе привилегије и био њен савезник у њеној борби против јеретичке, догматске секте аријанаца који су својим религиозним проповединим учењима прокламовали тумачење хришћанско веровање које је било супротно допуштној вери коју је заступала званична црква. У том циљу, цар Константин је био активни учесник Првог васељенског сабора из 325. године који је одржан у Никеји, како би окончао верске догматске распре у хришћанској цркви и ујединио све хришћане које би ставио у службу своје царске власти.

Ни до дана данас се не може поуздано утврдити да ли је цар Константин у току свога живота примио хришћанску веру. Међутим, упркос томе, хришћанска црква га је прогласила за свога свеца и светитеља. Најважнија достигнућа цара Константина било је премештање престонице римског царства из Рима у Константинопољ (Цариград,  данас Истанбул), као и дектерт из 332. године којим се забрањивало колонима (тада слободним римским сељацима) да напуштају земљу својих земљопоседника под претњом да ће би претворени у робове, што је утрло пут настанку феудалног друштвеног уређења.

Од тада се феудално друштво почиње све више да се дели на два супростављена друштвена сталежа : римске велепоседнике, а потоње феудалце (владара, виско и ниже феудално племство) и њима супростављене зависне римске колоне, касније сељаке – кметове који су обрађивали њихова имања који су се налазвали феуди. Отуда и име феудализму као нојој историјској епохи чији се почетак ставља у доба које је непосредно уследило после пропасти коначне Западног Римског Царства у петом веку.

Догодило (десило) се на данашњи дан!                     
 





Коментари

Постави коментар

Мај
РАЗНО