3.3 Проповедничко учење Исуса Христа

Основна верска коцепција учења Исуса Христа у многоме се и није разликовала од бројних проповедика који су у ранијим вековима у историји Јеврејског народа деловали на територији данашњег Израела на Блиском истоку. Сви они су прорицали скорили силазак Бога са неба на земљу када ће ускоро наступити рај на земљи, када ће добри и честити људи добити од Бога награду вечно блаженство за своју доброту и поштење, док ће непоштени и зли људи наћи за своје недостојна дела казну вечите патње и казне због својих злих поступака.
   
Исус као припадник Јеврејског народа који није ни на који начин пороповедао на позив своје јеврејске сународнике на оружје нити је наговештавао будућу победу Јевреја над свим својим непријатељима, како је писало у јеврејским верским књигама Старог завета када би они истрали Римљане из Израела који су још 63. године пре наше ере окупирали њихову вољену отаџбину.  
   
Исус Христ је био присталица и ученик Јована Крститеља који је својим јеврејским сународницима проповедао скори долазак проповедника који ће наговестити скори долазак Бога на Земљу. У очекивању његовог доласка, он је позивао своје сународнике да постану бољи и поштенији људи. Како је услед таквих својих пропвести, Јован Крститељ ухапшен и погубљен од стране римских власти у Израелу, Исус Хрст је преузео његову проповедничку мисију. Међутим, он је у почетку постизао врло мало успеха у својим проповедима, јер је својим следбеницима препоручивао равнодушност према материјаним богатствима и свакој државној моћи. Пуну пажњу у свим својим проповедима је посвећивао моралном препороду људи. Храбрио је несретне, понижене и обесправљене људе, препоручивао је несебичну љубав, помагање сиромашнима, невино поштење, братство међу људима, неизмерну и несебичну љубав према непријатељима, беспредметност сваке јагме за користољубљем, као похлепу за благостање моћи, власти и силе. За врло кратко време, он је својим проповедима привукао велику пажњу свих својих сународника која су код римских власти продубила страховања и подрозења у примамљивости његових речи која су пропагирале социјалну правду и једнакост свих људи пред Богом и законом. Када је Исус схватио да је за неколико месеци својих проповести привукао огромни публицитет у народу, отишао је у Јерусалим, у Сломонов храм, али су га тамо његови противници оптужили за отпадништво од јеврејске вере, када је дошло до његовог хапшења, осуде на смрт и погубљења. Сви његови ученици и следбеници (Апостоли) су се разбежали из страха од погрома римске власти.
 
При том, треба при том знати, да сам Исус Христ у свим својим проповедима није ничим наговештавао да има намеру да оснује хришћанску веру која би била различита од јеврејске вере која је садржана у Старом завету, нити је самом себи преписивао божанско порекло своје личности. Из осећања кајања и жалости што су свога учитеља и проповедника олако одрекли када су га безмало без борбе предали на милост и немислост римских властима које су га осудиле на смрт и погубиле, Христови апостоли су накнадним тумачењима његових проповеди изградили су у току наредних векова сасвим ново верско учење базирано на Старом завету. Они су Исуса Христа произвели у Божијег проповедника (одн. Месију). Међу његовим следбеницима се ширила вест да је Христ васкрнуо (устао из мртвих), да је виђен на разним местима широм Јудеје (дан. Израела). То је Христове ученике охрабрило, и они су унутар јеврејске верске заједнице почињу проповеди о његовом животу и васкрнућу.
 
На тај начин, вера у ускрснуће постаје основа настанка нове хришћанске вере која се постепено развијала као хришћанска религија. Иако Исус, у току свога живота никада није сматрао себе за Месију или Спаситеља, већ само проповедао скори долазак Бога на Земљу и потребу покајања, његови ученици (Апостоли) су га својим постепеним филозофским радом, откривањем нових и дубљих смисла онога што је Исус за свога живота говорио, вршили су процес побожења Исуса Христа. Исус је на основу верских замисли његових ученика од пророка једне мале сиромашне јеврејске заједнице, постаје син самог старозаветног јеврејског бога Јахвеа и када му придодавају његову равноправност личности у недољивом тројству Бога-Оца Јахвеа, Бога-Сина Христа и Светог Духа  (као непсредна Божија, Јахвеова реч или воља).[1]
 
 
Литература :
 
[1] - M. Brandt, Srednjovjekovno doba povijsnog razvitka, Zagreb 1980, стр. 29.




Коментари

Постави коментар

3. ХРИШЋАНСТВО
РАЗНО