3.4. Етапе развоја хришћанске религије

3.4. Етапе развоја хришћанске религије
 
Стварање хришћанске религије током првог, друог и трећег века, може се поделити у чак седам етапа свога развоја. Кренимо редом :
 
1. Први почеци развоја у хришћанства у Једеји и Сирији
 
Исусови ученици у Јудеји (дан. Израелу) и околним источним провинцијама Римског царства где су Јевреји живели у расејању, почели су да објашњавају  разлоге и смисао Исусовог рођења, живота, смрти и ускрснућа. У то време, током другог века, Исусови ученици почињу да у својим јавним деловањима и иступањима да пишу Јеванђеља и друге верске текстове као специфичан облик своје проповедничке делатности. Писца Јевађеља су све своје теолошке узоре црпли причама из Старог завета, али и у бројним предањима старогрчке и староримске културе која је познавала у својој митлогији легенде у ускрснућу својих бројних богова заједно са мистеријама о њиховој бесмртности, о животу после смрти, а чије су идеје биле здружене са староисточњачким религијама спаса у којима су сви спаситељи човечанства умирали и васкрсли (пробудили се из мртвих) не би ли својом смрћу својим верницима донели спасење и вечни живот.[1]
            
2. Почетак развоја хришћанске теологије
 
На основу све већег броја објављивљених јеванђељских списа (животпоса о Исусу Христу) која су све више прихватана од стране све већег броја верника, почела се стварати христолошка легенда. Исусова смрт је од тада тумачена као догађај који је унапред одрђен Божијом вољом, а који су предвиђени још у јеврејским верским списима Старог завета. Он није био само учитељ, каквог су га познавали његови први ученици, него и Божији проповедник одн. Помазаник (на грчком Христос), од прастарог доба дуго најављивани спасилац људског рода. Почело се ширити увререње да ће се Исус вратити на Земљу када ће тада на њој настати рај на земљи за поштене и добре људе, а вечно проклество и патња за зле и недобронамерне људе. Свим тим накнадним филозофским инерпретацијама Исуса Христа као богочовека, код јеврејске дијаспоре се све више почело прихватати Христово учење као неоспорна и необорива истина која се проналазила у Јеванђељима (животописима о Исусу Христу, Новом Завету). Тим чином вера у Исуса као јеврејског спаситеља одвојила се од строзаветне јеврејске религије.[2]
 
3.  Сукоб међу христовим ученицима унутар јерусалимске вреске оптшине  
Верници који су веровали да је Исус био давно најављени спаситељ људскога рода, постепено су се издвајали као посебна верска група из јеврејске верске заједнице у Јерусалиму када су понели подругљив назив “Хелениста”, а која је била воћсвом седморице својих проповедника. Њима су били супростављени друга група Исусових истоверних ученика “Јудеохришћана” који су били превођени дванаесторицом својих проповедника који се у својим деловањима нису одвајали од старозаветних јеврејских верских књига. Међутим, како су се Хеленисти у свом даљем деловању све више супростављали законима Старог завета, то је имало за последицу осуду и погубљење њиховог најистакнутијег проповедника апостола Стефана (Светог првомученика и Архиђакона Стефана који се код Срба слави трећег дана о Божићу, 9. јануара), што на крају доводи и до изгона свих “Хелениста” из Јерусалима. Али, њихов прогон из Јерусалима и из Израела проузроковао је њихов одлазак у велике градове хеленизованих римских провинција на Блиском истоку у : Александрију (град у Египту на обалама Медитерана), у Дамаск и Антиохију (градовe у Сирији), Смирну, Ефес (градовe у дан. Турској), Коринт и Солун (градовe у дан. Грчкој). У свим њима, међу готово сим јеврејским исељеницима, као и међу римским и грчким многобожцима, развио се врло снажан и јак покрет христијанизације чије су вернике снажно привукли верски текстови Јеванђеља која су они сматрали као готову и непорециву истину.[3]
             
4.  Развој хришћанства међу јеврејским исељеницима у сиријској престоници Атиохији
У верској средини јеврејске дијаспоре “Хелениста” у сиријском граду Атиохији, настаје нова следећа, фаза у развоју хришћанске религије. У највећем сиријском граду међу хришћанским верницима Христова смрт се почиње тумачити као могућност да човечанство попут Христа ускрсне из мртвих као залог препорода живота свих хришћана на овоземљаљском свету како би стекли блаженство другом свету који их све чека после смрти. У том смислу, Атихољани почињу Христа називати Кириос Христос – Господин и Христ – а  назив “Кириос” Јевреји су додељивали само своме богу кога они називају Јахве. На тај начин, антиохијски хришћани нису Исуса сматрали само за Месију или Спаситеља, него су га уздигли на трон самог јеврејског Бога коме су се молили и клањали му се као што то су то радили Јевреју свом богу Јахвеу. Вероватно, антиохијски хришћани су тада наслаућивали даљу фазу у развоју хришћанске вере када су Исусову смрт тумачили као смрт божанског бића који по унапред утврђеном плану бога Јахвеа морао да подносе све муке и смрт да би ускрснуо и како би свим верницима показао пут спасења одвајајући их од оваземаљског света зла када ће са вером у добро стећи блаженство у животу које их чека после смрти. На тај начин, јеврејска дијаспора у Антиохији је дала прилику да њени грчки суграђани лакше схвате и усвоје јеврејског Спаситеља повезујући га са њима блиским тумачењима причама о спаситељима људског рода које су се већ вековима налазило у основама њихове многобожачке старогрчке религије. У тој етапи развоја христологије у антиохијској средини, појављују се као непосредни помоћник Варнаве, најистакнутијег проповедника њихове верске општине – Павле из малоазијског (дан. турског) града Тарса. Он је у почетку био стран јерусалимској верској општини јер је био потомак јеврејске породице која је одбацила Стари завет и прихватила римску политеистичку религију.[4]
 
5. Утемљење хришћанске вере Светог Павла и његових ученика
 
Павле из Тарса је у почеку је био жестоки непријатељ Христових следбеника, јерусалимских “Хелениста”, али је он у међувремену све теже подносио ограничења Мојсијевих закона из Старог завета која су основа јеврејске вере. Из тог разлога, он се временом приклонио Христовој вери која је прокалмована у Јеванђељима. Његово пропведничко деловање у којима је Исуса називао Кириос Христос, Господином и Спаситељем, у јерусалимској општини изазвало је негодовање њених великодостојника на чијем челу се налазио Исусов ученик Петар и Исусов брат Јаков, па се показала за потребно да Павле из Атиохије дође у Јерусалим и да пред њима оправда своје учење. Исусови следбеници у Јерсалиму су неблагонаклоно гледали на развој христологије у јеврејској дијаспори изван Израела. Исусови ученици који су живели и деловали у Јерусалиму, све проповеднике које су самог Исуса Христа смтрали за Сотера и Месију, сматарли су за застарњиваче чије проповеди нису ни на који начин имали ништа заједничко са Христовом вером. По њима, Исус ни на који начин се није одрицао страозаветих закона који су оснобва јеврејске вере. Павле је за двадесет година свог проповедничког делвања је био приморан два пута да дође у Јерусалим и да оправдава своја верска уверења. Први пут, око 49. г.н.е., и други пут 59. или 60. г.н.е. Он је првог пута у Јерусалиму радикално раскинуо са верским учењем главних проповедника јерусалимске верске општине Павлом и Јаковом, када је прихватио као верску истину која је Христа почела гледати као Спаситеља људког рода прозвавши га Крииос (Господином), што је био назив за јеврејског бога Јахвеа. Међутим, како су Павлове проповеди изазвале све веће негодовање па чак и мржњу свих осталих Јевреја који се нису одрицали Старог завета, он је почео своје проповеди да све више шири и међу римске и грчке многобожце, сиротињу и робове. Како је својим ширењем Христове вере све више добијао присталица, то су Павла приморали његови неистомишљеници да се и по трећи и свој последњи пут да се оправда пред јерусалимском верском општином. Он је тада (око 60. г.н.е.) био приморан да се пред Христовим братом Јаковом, одрекне вере у Христа као Спаситеља  и призна правоверност Старог завета. Међутим, и поред свега тога, Павлови најљући непријатељи су идејствовали код римских власти његово хапшење и погубљење у Риму 67. године. Покопан је у Риму (на месту где се данас налази држава Ватикан), поред првог Исусовог ученика (апостола) Петра, који се по традицији сматра првим римским епископом (тј. бискупом) и папом.  
 
Апостол Павле, (када је после смрти касније провзани Свети Павле), био је ставрни утемељивач хистолошке вере. Његове су проповеди забележене у његовим Посланицама упућене Римљанима, Коринћанима и Галаћанима. Он у њима наводи да је Исус Спаситељ (Месија), кога он сматра човеком, али не још божанством или Богом, али при том он инсистира да његова спаситељска улога у свету унапред предодређена : његово рођење, живот, трагична смрт, као и само васкрнуће. У наредној фази развоја христлогије, након Павлове смрти, Христ ће постати син Божији у чијем телу је боравио Свети дух (Божија реч воља самог Јахвеа), да је сам послат од његовог Бога оца Јахвеа, када је њему као спаситељу и месији поверена улога спаситеља човечанства, када ће он бити заговорник спасења људског рода код Бога. Своју власт над опстанком људског рода и сву његову судбину, Павлови ученици ће у Исусу Христу видети јединог сведржитеља који ће у време када ће се Бог Јахве спустити са неба на земљу и када ће наступи рај на земљи. Христ ће тада вратити власт над људима у руке Бога, када ће он, јеврејски Јахве, владати над људима, међу којима више неће бити злих и непоштених људи и када ће добро које ће завладати међу свим људима довести до измирења свих људи са самим Богом Јахвеом.
 
На тај начин, за само тидесет гоине првог века наше ере, од Исусове смрти (30. г.н.е.) до Павлове смрти (62. г.н.е.) хришћанство се за само три деценије изградило као посебн религија спасења, у којој се све време полагала посебна пажња на симболично поистовећеивање верника са Христовом трагичном смрти, када је веровање у његово васкрснуће доносило верницима спасење. У том смислу, Павле је увео у праксу два црквена обреда. Први се састојао у видном истицању крста као симбола Христовог страдања на Голготи. Други обред се односио на ломљење хлеба и испијање црног вина, када је хлеб представљао Христво тело, а вино Христову крв. На тај начин су се верници и на симболчки начин поистоветили са Христовом мукама на Голготи који их је примио на себе зарад спасења људи од свих њихових прадедовских грехова.[5]
 
6. Јерусалимски “Јудеохришћани” као доследни противници ширења хришћанаске вере
Даљи развитак христологије у првом веку, не завршава се са смрћу апостола Павла. Поред његовог проповедничког рада, као и његових потоњих ученика, унутар тада још младе ранохришћанске религије, истовремено су се усвајале христолошке идеје и Павлових неистомишљеника коју су му се у току његових проповеди оштро супростављали. Међу њима ранохришћанска црква је усвајала и идеје које су заступали најутицајнији чланови “јудеохришћанске” верске заједнице у Јерусалиму (један од даванаесторице њихових предводника били су Исусов ученик Петар, Исусов брат Јаков и други каснији Хрисатови рођаци). Из тог разлога, они су били прозани “јудеохрићанаима” јер иако су били Христови ученици, нису ни на који начин прекидали верску везу својих верских схватања са законима која се налазе у Старом завету. Међутим, постојање ове утицајне верске групе првих хришћана ће се угасити са римским освајањем Јерусалима (70. г.н.е) када је римски цар Тит у угушењу великог јеврејског устанка, као лични предводник његовог освајања и уништења, до темеља срушио Соломонов храм у древној јудејског престоници Јерусалиму. Из тог и таквог разлога, јудеохришћанска исељеничка заједица “Хелениста” изван Јудеје постаће главни стожер даљег развитка христолошке вере.[6]
 
 
7. Даљи узнапредовани процеси развоја хришћанске вере
 
Сви ранохришћански текстови које говоре о Исусу Христу су : индиректно Павлове посланице упућене Римљанима, Коринћанима и Галаћанима, Јеванђеља (животописи Исуса Христа који су настали из пера Исусових ученика Матеје, Марка, Јована и Лука), Апокалипса и Дела апостолска.                                                                        
Сви ранохришћански текстови нам дају јасну могућност да хронолошки пратимо даљи развој христологије од смрти Светог Павла до средине другог века наше ере за када се сматра да је настало најкасније јеванђеље по Јовану. Од око 75. године, када узима да је настало Јеванђеље по Марку, кога по хронолошком реду настављају Јеванђеља по Луки и Јовану може се пратити даљи развој христологије, када се наставља процес претварања Исуса Христа као сина јеврејског бога Јахвеа. Схватило се да је тадашња идеја о  посињењу Исуса Христа од самог Јахвеа није довољна, па се накнадним тумачењима Христових проповеди дошло до замисли да је он син Божији када се стекло уверење да се он није могао родити у браку смртника Јосифа и његове жене Марије, већ да је његово рођење повезиваном са натприродном појавом, када је посредством духа Светог (божијом речи и вољом самог Јахвеа) богоматера девица Марија остала трудна безполним путем са самим Богом Јахвеом, а о чијој изненадној трудноћи ју је претходно обавестио арханђел Гаврило, весник самог јеврејског бога Јахвеа. У исто то време, долази и до утемељења новозаветне приче о Тајној Исусовој вечери са својим дванаесторицом апостола, од којих ће га апостол Јуда издати пријавивши га  римским властима као будућег предводника устанка Јевреја у време када су Јевреји у Израелу живели под римском војном окупацијом. Као награду за чин издаје свога учитеља Исуса, Јуда ће добити тридесет римских златника од Исусових верских неистомишљеника. Исусово суђење и његова трагична смрт је накнадним тумачењима повезивана са старозаветим причама из историје јеврејског народа.
 
Код Јеванђеља по Луки, као најмлађем теолошком тексту који описује Христов живот и страдање (настао између 100 и 110 г.н.е.), помиње се Тајна вечера, са ломљењем хлеба и благословом вина као већ установљени црквени обреди чијим чином којим се верницима даје опроштај од њихових грехова. На тај начин може се уочити даљи  развоја христологије, од времена када је Светом Павлу у својим проповедима истицао да је за спасење хришћанских верника била довољна симболичко саосећање са Христовом спаситељском смрћу на крсту, до доба када се на почетку другог века наше ере међу тадашњим хришћанима развило правило еухаристије (певања црвених песама захвалница пре освећивања хлеба) и самог причешћа (које је подразумевало послужење верника освећеног хлеба и испијање вина), чиме ће се са сваког верника скинути кривица због почиењеног греха. Узоран и моралан живот је остао идеал сваког хришћанина, али је истима уведена могућност да се очисте од греха покајањем када се индификују са Христовом смрти када се  симболично причесте хлебом и вином.
 
Све каснија верска учења хришћанске цркве која су у наредним вековима  постепено настајала у њеном крилу : о божанској личности Исуса Христа, његовом духовном односу према Богу-оцу (јеврејском богу Јахвеу), његовом односу према трећој божаској особи – Светом духу (божијом речију, вољом, милошћу или наумом), о самом појму Светог тројства (Оца, Сина и Светог духа), о Исусовом зачећу када га је мајка Марија зачела бесполним путем, као и учење о греху и опроштају греха, о претварању освећеног хлеба у Христово тело и освећеног вина у Христову крв и др., постале су и остали вечите теме које ће у наредним вековима распрљавати и делити хришћане на оне правоверне и неправоверне још од времена касне антике, преко Средњег века када је та подела још дубља и израженија када се сви хришћани деле на римокатолике и православне, до епохе Новог века када се међу римокатолицима појављују и протестанти Лутеранци, Калвинисти и Англиканци. Ове и овакве верске поделе међу хришћанима су свеприсутне и до данашњих дана.[7]                                                                                                           
 
Литература :
 
[1] M. Brandt, стр. 30.
 
[2] Исто, M. Brandt, стр. 30.
 
[3] Исто, M. Brandt, исто, стр. 31-32.
 
[4] Исто, M. Brandt, исто, стр. 31-32.
 
[5] Исто, M. Brandt, стр. 31-32; Оpšta enciklopedija Larousse, I, Vuk Karadžić, Beograd 1973, стр. 517.
 
[6] M. Brandt, стр. 35.
 
[7] Исто, M . Brandt, стр. 31-35.




Коментари

Постави коментар

3. ХРИШЋАНСТВО
РАЗНО