7.1 Стварање ранофеудалних српских држава

7.1  Стварање ранофеудалних српских држава
 

Процес стварања српских држава у раном средњем веку на Балканском полуострву не може се у потпуности пратити услед непостојања историјских извора. Прва словенска племена која су се доселила на Балкан и на његовим просторима образовали своје прве државе, у византијским историјским изворима се називају “Склавиније”. Срби су захваљујући елементима своје државности наслеђеним из своје прадомовине, међу првим досељеним јужним Словенима основали чак пет својих држава : Паганију, Захумље, Травунију са Конавлима, Дукљу (Зету) и Рашку. Сви досељени Срби, иако су били подељени у неколико држава, били су свесни да потичу из једног племена или народа. Из тога следи, да вековно постојање имена српског имена у прадомовини и на Балкану, сведочи о постојању стабилног српског племенског језгра са чврстим унутрашњим веза са домнаћим кнезом на челу као поглаварем племенског савеза или државе. Према сведочанству Констанрина Порфирогенита, сви балкански Срби су потекли из предела иза Карпата, у крају званом “Боики” (још неутврђени географски простори данашње северне Чешке и Лужице или данашње северозападне Украјине), где су живели “некртшени Бели Срби”. Они су још у прадомовини имали устаљене владаре и владарски род из којег је потекао кнез под чијим вођством су се доселили на Балкан. Он је умро у српској новој домовини пре доласка Бугара на Балкан, односно пре 680. године. Власт његових наследника је прелазила са оца на сина, међу којима је кнез Вишеслав по имену познати први српски владар. Он је по свему судећи владао до последњих деценија осмог века. Кнез Вишеслава је наследио Радослав, а њега Просигој, а овог Властимир [1].
 

До краја осмог века, процес друштвеног и имовинског раслојавања који је представљао прелаз са родовских и племенских облика друштвених уређења ка стварању сложенијих облика ранофеудалних уређења првих српских држава узео је замаха. Постоје посредни подаци да свакој од пет срских држава постоји владајућа класа која је настала из редова родовско-племенских старешина и њихових војних дружина. На њиховом челу се у свакој од српских земаља налазио кнез чија је власт била наследна са остваремим правом наслеђа у једној племићкој породици. Право прворођеног кнежевог сина да наследи свога оца на кнежевском престолу није постојало. Кнезу су били директно подређени жупани као управници појединих мањих државних области које су се називале жупе. Кнез било које од српских земаља је могао да узиже жупана за наследног “кнеза архонта" у жупи којом је он владао. Они су владали из градова која су била њихова средишта. Жупани су имали значајан утицај на избор кнежева унутар српских српских земаља иако је остварена наследна власт кнеза у једној породици. Претпоставља се да су жупани предавали кнезу државне даџбине и друге феудалне обавезе обласних феудалаца са територије једне жупе. Њихова владарска моћ је морала почивати на земљишним поседима, и са тим у вези може претпоставити да је у то време дошло до процеса распадања родовско-племенских односа при којима су слободни сељаци били претварани у сељаке-кметове који су обрађивали феудалчеву земљу својих  господара. [2]
 

Литература :
[1] – Историја народа Југославије, I, Београд 1953, стр. 89-91, 229-230, 232; Историја српског народа, I, Београд 1981, стр. 143-148.
[2] – Историја народа Југославије, исто нав. дело, стр. 231; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак, М. Витезовић, Векови Срба,Срби, српске државе и српске земље, Горњи Милановац 1992, стр. 11-12.
 

 





Коментари

Постави коментар

6. СРПСКЕ ЗЕМЉЕ
РАЗНО