7.2 Покрштавање српских земаља у раном средњем веку

Није нам познат процес христијанизације српских земаља од времена када су Срби дошли на Балканско полуострво. То је без сумње био дуг и сложен процес који је трајао вековима. Када су Словени насељавали Балкан у временском периоду од почетка шестог до прве четвртине седмог века, они су разбили црквену организацију у његовој унутрашњости.
 
У српским земљама, хришћанство је једино било присутно у далматинском приморију када се одржало у залеђима великих романских градова које Словени нису успели да униште током својих миграцијоних освајања Балкана. Византијски цар Константин Порфирогенит неосновано пише у својим писменим сведочанствима о рановековној историји Срба, да су их покрстили свештеници из Рима које је на просторе Балкана позвао лично цар Ираклије када су били преведени у хришћанство, али оно није ухватило дубљег корена и Срби су остали многобошци. Међутим, у супртности са тврдњама византијског цара Константина Порфирогенита о процесу христијанизације Срба, треба истаћи да је њихово покрштавање био сложен и дуг процес који је трајао триста година, од досељавања Срба на Балкан почетком седмог века до краја деветог века. Покрштавање Срба на широј основи извршено је у време владавине византијског цара Василија I Mакедонца (867-886) између 870-874. године када су у српске земље били доведени свештеници из Цариграда.
 
Христијанизација Срба се тако доводи у везу са мисионарском делатношћу Ћирила и Методија и њихових ученика који су са великим успехом настављали своје пропведничке мисије међу јужним Словенима. Да је покрштавање било заиста и обављено, сведочи нам и име најмалађег кнежевића Стефана, сина рашког односно српског кнеза Мутимира (860-890) које представља прво хришћанско име једног српског владара из владарског рода Властимировића. То је доказ да је српски владалачки род прихватио хришћанство и са њим велика већина Срба. Последњи су примили хришћанство Срби у Неретљанској области, па су их њихови сународници погрдно прозвали Паганима. [1]      
 
Као доказ да се стара, паганска религија наслеђена из прадомовине иза Карпата дуго одржала на Балкану, сведоче бројна имена са називом бергова која су посвећена старословенском богу Перуну.
 
Перун је старословенски бог неба и громовник и био је пандам старогрчком богу грома и олује Зевсу. Каније су сва места одржавања култа посвећена богу Перуну преименована у име хришћанског свеца Светог Илије. То је значило да је током наредних векова, међу Србима постало је све уочљивије напуштање паганске религије и примање хришћанства које је у унутрашњост њихових земаља долазило са запада, из прибаља далматинске јадранске обале. [2]      
 
Христијанизације прве српске кнежевске породице
Не зна се поуздано када су први српски кнежеви прихватили хрићанску веру. Прва имена српских владара су словенска : Вишеслав, Радослав, Просигој, Властимир и Мутимир. Тек са Мутимировим сином Стфаном започиње употреба хришћанских имена српских владара. На тај начин долазимо на посредан начин до закључка да је вишевековни процес христијанизације у Србији узео дубље корене тек од друге половине деветог века када су српске земље покрстили ученици Ћирила и Методија, Горазд и Вихинг када су знатан број Срба превели на хришћанство ширећи хришћанску веру на словенском језику. 
 
Услед оскудности историјских извора о продирања хришћанства међу Србе, њихов процес покрштавања се не може у потпуности пратити нити се може створити слика како је изгледала црквена организација у свакој од српских рановековних земља. На основу посредних сазнања зна се да да су прва стална епископска средишта у рановековној Србији налазила су се у : Београду, Браничеву, у Стону (на Пељешцу), у Расу, Нишу, Липљану и Призрену. Када су све оне основане не може се прецизно утврдити. [3]
 
Литература :
[1] – Историја народа Југославије, I, Беогард 1953, стр. 232-233; Историја српског народа, I, Београд 1981, стр. 150-155.
[2] – Историја народа Југославије, исто нав. дело, стр. 232.
[3] – Историја народа Југославије, исто, стр. 232-233; Историја српског народа, исто нав. дело, стр. 151; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак, М. Витезовић, Векови Срба,Срби, српске државе и српске земље, Горњи Милановац 1992, стр. 13.




Коментари

Постави коментар

6. СРПСКЕ ЗЕМЉЕ
РАЗНО