Заборављени владари рановековне Србије

У суботу, 25. јула 2015 године, на страницама културног додатка, нашег угледног дневног листа „Вечерњих новости“, изашао је чланак под насловом „Храбри кнежеви из таме заборава“ који је настaо из пера новинара Драгутина Богутовића.[1] Непосредни повод да уважени новинар нашег утицајног листа напише свој занимљив и надасве користан чланак, а који је настaо из његове насушне жеље да широј публици приближи најстaрију историју српског народа, излазак je из штампе књиге нашег публицисте, некадашњег судије и адвоката, Мирослава Тодоровића „Заборављени српски владари и њихове земље“. Тема која је избрана за настанак једног оваког новинарског чланка је драгоцена и јединствена, јер је мало позната најширој читалачкој публици. Међутим, тема, време и догађаји коју су узети за настанак књиге Мирослава Тодоровића, српским историчарима од научне струке је јако добро позната, јер је иста тема похрањена у обимној историјографској литератури o којој је у прошлости много писано током више од сто педесет година минулог XIX и XX века.

О најстаријој српској историји бавили су се прослављени српски историчари : славни чешки историчар Консатнтин Јиречек, [2] Владимир Ћоровић, [3] Георгије Острогорски, [4] Михаило Динић, [5] Сима Ћирковић [6], Реља Новаковић [7] и многи други. Као омаж темљном раду више генерација српских историчара који су се бавили темом најстарије српске историје, већ публиковану историјску грађу о српском раном средњем веку можемо пронаћи у првом тому Историје народа Југославије, која је изашла у Беогарду 1953, [8] и у првом тому Историје српског народа, изашлу у Београду у првом издању 1981, и другом издању 1992. године. [9] Ове две књиге су без сваке сумње два најмонументалнија издања српске и југословенске историјографије. Дакле, наш прознати публициста Мирослав Тодоровић није могао да утроши много труда да би се позабавио изучавањем најстарије српске прошлости, јер су генерације учених историчара много пре њега писале о истој теми коју је он описао у својој књизи. Међутим, и пред свега, труд нашег публицисте није тиме ни мало умањен јер је у својој књизи, на надасве роматнтичан начин, публиковао једну историјску тему која је историчарима од струке и заната добро знана, али најширој јавности Србије и у њеном расејању мало знана и позната.                                                                                                                                     
 
Српска рановековна држава у Рашкој
Сваком добром познаваоцу рановековне историје српског народа који прочита чланак Драгутина Богутовића, постаће јасно да су се аутору истог чланка подкрало више фактографских грешака и несмотрених пропуста приликом његовог писања.

У поменутом чланку или у самој књизи Мирослава Тодоровића нигде се не помиње прапостојбина Србије која се налазила на подручију горњег и средњег Дњепра у данашњој Русији, Белорусији и Украјини, на западним ободима Велике европске источне низије. [10] Поуздано се зна се да су Срби и Хрвати на овим просторима боравили све до краја IV века, када су се током V и VI века из Подњепровља преселили са истока на запад Европе, населивши средње токове реке Зале и Лабе и поднебља источно од тих река. [11] На просторима данашње Пољске у Закарпатију, од средине VI до почетка VII века настаће прадомовина балканских Срба - „Бела Србија“, а коју ће тадашњи Срби прозвати „Бојки“, док ће се нешто источније од њих налазити и прадомовина Хрвата - „Бела Хрватска“. [12] Међутим, почетком VII века, услед великих спољних опсаности у коме се нашло Византијско Царство, када су га напале удружене војске Словена, Авара и Персијанца, византијски цар Ираклије (610-641), позвао је Хрвате и Србе да се доселе из своје прадомовине у Закарпатју на Балкан, како би помогли Византинце у борби против њених завојевача који су угрожавали њен даљи опстанак на Балкану и Блиском истоку. Србе је на тај далек пут из „Бојке“ (дан. Пољске) на Балкан повео неименовани син првог неименованог српског кнеза који је владао Србима у њиховој прадомовини у “Бојки”, приближно између средине шестог и почетка седмог века. [13]

Како су Срби према сведочанству првог писца српске историје, византијског цара Константона VII Порфирогенита, снагом свога оружија победили све византијске непријатеље, они су извојевали право да се средином седмог века населе на просторима Балкана. На тај начин Срби су се током краја прве половине VII века доселили на поручија југоисточне Европе када су у долинама река : Пиве, Таре, Ибра и Западне Мораве, као и крајевима Соли (око Тузле) и Босне, под којом се подразумевала област око горењег тока реке Босне, основали су своју прву ранофеудалну државу. Поред тога, Срби су населили у Далмацији следеће области : Паганију, област између река Цетине и Неретве (са острвима Корчула, Мљет, Хвар и Брач), Захумље, које се пружало далматинском обалом од Неретве до Дубровника, Травунију са Конавлима, приморије од Дубровника до Боке Которске са непосредним залеђем и највероватније и Дукљу (Зету, одн. Црну Гору). [14]

Нажалост, о свим тим важним историјским чињеницама не постоји ни једна реч у чланку „Вечерњих новости“ који је написао наш уважени колумниста Драгутин Богутовић, а о којима је он морао знати, ако их већ нема у oбјављеној књизи Мирослава Тодоровића. Како се и у даљем тексту његовог чланка налазимо на недовољно добро интерпретиране историјске чињенице из рановековне историје Србије, принуђени смо да у даљем излагању нашег текста веродостојно опишемо синтезу историје Србије и Дукље (Зете, Црне Горе) од средине седмог до почетка дванаестог века. 

Од времена досељавања Срба на Балкан, од почетка седмог до почетка деветог века Србијом је владало девет владара. За прву петорицу српских кнежева се не зна тачно када су владали ни како су се звали. Они су сви према научним претпоставкама, били директни потомци првог познатог у историји српског владара који је владао Србима у њиховој прадомовини у „Бојки“. Током седмог века, имена првих српских кнежева су остала нам све до данас непозната, да би се са почетком осмог века знала само њихова имена која су стaрословенског порекла : Вишесалв, Радослав и Просигој. [15] По имену првог познатог српског кнеза, Вишеслава, прва српска владарска породица је понела име Вишеславића. Тек од владавине Просигојевог наследника, кнеза Властимира (820-850-?860), добијамо прве хронолошке податке о времену владавине једног српског кнеза. Он се успешно одупирао нападима Бугара који су имали намеру да Србију присједине Бугарској. Бугарска дражава се седадесетих година седмог века простирала између Дунава и планине Балкан, да би од почетка деветог века обухватала данашњи северни део Славоније, читав Срем, северну Србију са Браничевом и Београдом и Вардарском Македонијом. Под бугарским кнезом Персијамом (836-853), Бугари покушавају да заузму целу Србију којом је владао српски кнез Властимир (820-853-?860), али у својој намери да је заузму нису успели. Након победе над Бугарима, кнезу Властимиру је пошло за руком да Србију прошири на југозапад, када је присјединио својој држави српску осамостаљену кнежевину Травунију са Конавлима (дан. Херцеговину), на обали далматинског приморија, када је Крајину, сина травунијског кнеза Беле оженио за своју ћерку. [16]

И у доба Властимирових синова и наледника Мутимира, Стројимира и Гојника, бугарски кнез Борис-Михаило (853-888) поново је повео велику бугарску војску на Србију у намери да је покори, али су Бугари поново претпели велики пораз. Срби су разбили бугарску војску и заробили Борисовог сина са дванаест великих бољара. Ови војни успеси српске војске у рату са Бугарима, навели су најстаријег сина кнеза Властимира, кнеза Мутимира да прекине заједничко савладарство у вршењу владрске власти са својом рођеном браћом. Он је заробио своју браћу Стројимира и Гојника и као заробљенике их спровео у Бугарску, од када је кнез Мутимир самостално завладао Србијом (860/880-890). [17] О његовој доста дугој владавини мало шта се зна. За његову владавину се везује прво организовано покрштавање Срба које је извршено посредством византијског цара Василија I (867-886) када су у Србију били послати свештеници из Цариграда – Ћирило и Методије са њиховим ученицима. [18]
 
Након смрти кнеза Мутимира, њега су наследили његови синови Просалв, Бран и Стефан (891-892), али се они нису могли дуго одржати на власти. [19] Њих је са власти прогнао кнежевић Петар Гојинковић који је дошао на српски престо из Хрватске. Њега су издашно помагали да заузме српски престо хрватски кнез Бранимир (879-892) и његов потоњи наследник хрватски кнез Мутимир (892-910). То се објашњава једино чињеницом да је Хрватска, као и Византија и Бугарска преко појединих чланова српске владарске породице Вишеславића покушала да наметне своју превласт на Балкану. У току владавине кнеза Петра Гојинковића (892 – 917), борба за превласт над Балканом се наручито заоштрила између Бугарске и Византије. Како се српки кнез Петар Гојинковић одржао на власти скоро четврт века, он је са успехом успео да се супростави нападима својих рођака који су покушали да га збаце са престола. Кнежевић  Бран, који се са браћом сконио у Хрватску, упао је у Србију, али је побеђен, заробљен и ослепљен (895). Иста судбина је и задсила и кнежевића Клонимира Стројимировића (897), који је из Бугарске провалио са великом војском у Србију и заузео град Достиник на Клини на Косову, али је савладан и убијен. У исто то време, све српске ранофеудалне државе су се налазиле у саставу Србије, осим српске приобалне кнежевине Захумља којом је самостално владао њен кнез Михаило Вишевић. Он  је био верни савезник Бугара и њеног цара Симеона у борби против Византинаца и њених савезника Срба. На подстрек захумског кнеза, бугарски цар је 917. године је са својом великом војском упао у Србију када је на превару ухватио српског кнеза Петра Гојинковића. [20]

Бугарски цар је уместо њега за новог српког кнеза поставио Павла Брановића (917-920). Али, како је он покушао врло рано да се ослободи бугарске врховне власти и приближио се Византији, великој супарници Бугарске за превласт на Балкану, бугарски цар га је збацио са српског кнежевског престола и довео на власт свога новог штићеника кнеза Захарију Прослављевића (920-924). [21] Само неколико година раније, исти кнез био је византијски штићеник, који је уз помоћ византијске војске покушао да збаци са власти кнеза Павла Брановића који га је потукао, заробио и предао Бугарима на чување као сужња. Међутим, како се и Захарије Прослављевић убрзо определио за Византију у њеном сукобу са Бугарском, цар Симеон је одлучио да Србију поново покори и да за новог српског кнеза доведе кнежевића Часлава Клонимировића (924).[22] Велика бугарска војска је упала у Србију, старховито је опустошила и опљачкала, док је Захарије Прослављевић избегао у Хрватску кнеза Томислава (910-930) који је важио за великог непријтеља Бугара. Сходно томе, бугарски цар није свог штићеника кнежевића Часлава Клонимировића поставио за новог српског кнеза, већ је читаву Србију непосредно присјединио Бугарској. [23] Међутим, непосредна власт Бугара над Србијом није дуго трајала. Након смрти бугарског цара Симеона (927), Бугарска нагло слaби, па је Часлав Клонимировић побегао из заточеништва у бугарској престоници Преслави, вратио се у Србију и из темеља је обновио уз несебичну помоћ византијског цара Константина VII Порфирогенита (913-959), првог писца српске историје. У току дуге владавине кнеза Часлава Клонимировића (927-950), у саставу Србије се налазила Босна, Паганија (Неретљанска област), Травунија и Конавли (Херцеговина), док се Захумље налазило изван српских гарница. Србија је у време Часлављеве владавине била на врхунцу своје моћи, али је била верни савезник Витзантије. Кнез Часлав је владао Србијом све до средине десетог века, када је по свему судећи погинуо у сукобима са Мађарима. Према једном сведочанству, Мађари су га у једном препаду заробили и бацилу у Саву. Србија после смрти кнеза Часлава Клонимировића слаби и убрзо губи сваки политички значај. Босна се издвојила из њеног састава, а Византија јој је наметнула своју врховну власт. Ново средиште српске државности се из Србије преселио у Дукљу (Зету). [24]                                                                                  

Српска рановековна држава у Дукљи (Зета, Црна Гора)                                     
Данашња Црна Гора је у доба позне антике је носила назив Диоклија (Дукља), по римском граду Диоклији чије се рушевине налазе недалеко од данашње Подгорице. Најјужнија област српских земаља у јадарнском приморију, Дукља (Зета) је земља коју византијски цар и писац прве српске историје Константин VII Порфирогенит, посредно наводи да је насељена Србима. Она се до једанаестог века назива по имену римског града Диоклије, да би од једанаестог до петнаестог века она понела назив Зета, по десној притоци реке Мораче. Мало се зна о најстаријој историји Дукље (Црне Горе). Према писцу прве српске историје из дестог века, учени византијски цар Константин VII Порфирогенит, становнике Дукље назива неодређеном териториајном одредницом Диоклићани (Дукљани). Међутим, у следећим вековима дукљанске историје, током XI и XII века сви византијски историчари Дукљане, односно Зетљане доводе у везу са њиховим српским етничким пореклом називајући их Србима. [25]
 
Први познати српски владар у Дукљи био је кнез Петар. O њему нам нису остала никаква поуздана сведочанства.На једном оловном печату из деветог или десетог века налази се натпис : „архонт (кнез) Диоклије“.[26] Први зетски кнез о коме је сачувано више историјских података је кнез Јован Владимир који је владао са краја X и почетком XI века. Његова престоница се налазила у Крајини код цркве Пречисте Крајинске, на западној обали Скадрског језера. Његова владавина је била судбински везана за владавину македонског цара Самуила (976-1015). У једној грчкој повељи Светогоске Лавре из 993. године, говори се о неком српском посланству које су заробили Арабљани, а које је откупио византијски цар Василије II. Како се кнез Јован Владимир плашио да ће га напасти македонски цар Самуило, он је посало своје посланство византијском цару како би му понудио политички и војни савез како би Зетљани у савезу са Византинцима повели рат против македонског цара. Владар макдонских Словена је из тог разлога провалио у Зету (998), и са великом македонском војском, силом свога оружја казнио српског кнеза Владимира који је био верни савезник византијског цара Василија II (976-1025), љутог непријатеља државе македонских Словена, која је по свом обиму у то време била највећа држава на Балканском полуострву. Како је малена Зета (Црна Гора) стајала на путу војног сукоба између Македонаца и Византинаца, цар македонских Словена је покорио српску државу у Зети. Цар Самуило је кнеза Јована Владимира заробио и одвео у своју престоницу Преспу где га је оженио својом ћерком Косаром и дао му за узврат поновну управу над Зетом. Он је њоме владао у име свога таста, македонског цара Самуила све до његове смрти (1015) вративши се у Крајину. Кнеза Владимира је и поред испуњавања његових вазалних односа који је имао према држави Македонских Словена, у Преспу је на превару намамио  и убио наследник цара Самуила, цар Јован Владислав (1016). Његову смрт и дан данас прославља Српска Православна Црква 22. маја по Јулијанском, односно 4. јуна по Грегоријанском календару, као првог српског владара – светитеља у историји српског народа. Када је пропала држава македонских Словена (1018) коју је освојила Византија, византијски цар Василије II je наметнуо непосредну власт византијских царева и у Зети (Црној Гори). [27]
 
Након смрти византијског цара Василија II (1025), моћ Визатијског Царства (Грчке) нагло је опала, што је омогућило непосредном наследику зетског кнеза Владимира, Стефану Војиславу да се (1036/1037) ослободи византијске власти и да завлада не само Зетом, већ и Травунијом, Конавлима и Захумљем, старим српским приморским земљама у Далмацији. На тај начин, под владавином Стефана Војислава (1036-1050), оснивачем друге српске владарске династије Војислављевића, српска држава у Зети се простирала јадранским приморјем од Неретве на северозапду до Бојане на југозапду Балканског полуострва. Византијски цареви су неколико пута покушали силом оружја да покоре Зету, али упркос великим напорима, они у томе нису успели. У исто то време, кнез Војислав је само игром непредвиђених околности дошао до знатних финанцијских средстава које су му омогућиле да се оспособи за даљу и све упорнију борбу против Византинаца. У приморију Зете, разбила се о подводне стене једна византијска лађа која је била натоварена великом свотом византијских златника у власништву византијског цара, а које је зетски кнез запленио. На позив византијског цара да новац врати, зетски кнез Војислав се оглушио, па су из тог разлога Византинци у наредних неколико година слали на Зету више казнених војних експедиција. Међутим, упркос надмоћности византијских војски, зетски кнез је сваку од њих са лакоћом потукао услед неприступачних врлети црногорских планина. [28]
 
Српског кнеза у Зети је наследио његов син Михаило (1050-1081). На почетку његове владавине, некада јединствена хришћанска васељена се поделила на источну православну и западну римокатоличку цркву (1054), што је Михаилу дало широк простор за политичко деловање у циљу оснажења и даљег територијалног проширења своје дражве. Он је искористио немире у Византији, освојио Србију која је до тада признавала врховну власт Византије и предао је на управу једном од својих синова – краљевићу Петриславу. Када је неколико година касније 1072. године под воћством Ђорђа Војтеха, избио устанак македонских Словена против Византије у области Вардарске Македоније, македонски устаници су позвали у помоћ зетског кнеза Михаила. Он је македонским устаницима упутио као испомоћ свога сина, краљевића Консатнтина Бодина кога су Македонски устаници прогласили у Призрену за свог „цара“. Aли као је устанак брзо био угушен, а Бодин је био заробљен. Међутим, отац је свог сина ослободио из сужањства у Антиохији посредством Млечана. Србија се у истом том времену поновио нашла под византијском влашћу. Нешто после тога, кнез Михаило је 1077. године од римског папе Гргура VII Хилдебранда (1073-1085) добио знаке краљевског достојанства, чиме је он постао први српски краљ који се крунисао краљевском круном. Међутим, њему није пошло за руком да од папе за барског епископа (бискупа) добије симбол митрополиског (надбискупског) достојанства, чиме би српска црква у Зети добила и црквену независност. Зетску цркву ће учинити самосталном тек Михаилов наследник на краљевском трону Зете, краљ Константин Бодин. [29]
 
Кнеза Михаила је наследио његов син Константин Бодин (1081-1101). Он се као и своједобно његов отац, краљ Михаило, окористио недаћама у коме се нашла Византија када су је из њених вековних упоришта у јужној Италији 1071. године протерали Нормани (Викинзи), верни приврженици римских папа који су били непомирљиви супарници виазнријских царева и цариградских патријарха. Они су већ и 1081. године, на подстрек римског папе, покренули своју велику војску и почели да се пребацују на Балканско полуострво како би оштрицом својих мачева освојили Византијско Царство. Користећи се неприликама Византинаца, краљ Бодин је присјединио Зети Србију, Травунију, Захумље и Босну. Када је после расцепа у католичкој цркви дошло до истовреног избора двојице папе Клемента III и Урбана II, краљ Константин Бодин је успео да 1089. године за зетску цркву извојује црквену независност када је Зета добила свог независног верског поглавара оличеног у барском митрополиту (надбискупу). Након смрти папе Клемента III, његов противник Урбан II, постао је једини законити римски папа у римокатоличкој цркви и у том смислу је на сабору у Клермон-Ферану, у јужној Француској 1095. године позвао све европске крунисане главе у Први крсташки рат (1096-1099). Следећа година 1096/1097. се истовремено повезује и са последњим помињањем зетског краља Константина Бодина у историјским документима. Тада су крсташи из Тулона са југу Француске су пристали у Скадар где их је лепо дочекао зетски краљ Константин Бодин.[30] Након Бодинове смрти (1101) до уласка Зете у територијални састав српске државе великог жупана Стефана Немање, оснивача династије Немањића (1183), проћиће осамдесет две године. За то време, Зета је нагло опадала, када се налазила у вртлогу огорчених династичких сукоба између две супростављене гране до тада владајуће динстије Војислављевића чији је оснивач био кнез Стефан Војислав (1035-1050).[31] Своје непосредно сродство са Војисављевићима, велики жупан Стефан Немања је оправдао припајањем Зете својој, српској  држави 1185. године, назвавши Зету „отачаством“ и „правом дедовином“.  
 
Закључак: Из свега изложеног се могу извести следећи закључци. Прапостојбина Срба и Хрвата се налазила до IV века наше ере у Подњестровљу на западним ободима Велике источне низије. Њихова прадомовина од средине VI до почетка VII века се налазила на просторима данашње југозападне Пољске коју су Срби називали „Бојком“, или „Белом Србијом “, а Хрвати „Белом Хрватском“. Они су се почетком VII века из своје прапостојбине доселили на Балкан. Срби су на Балкану заузели за себе велики етнички простор коју обухвата просторе данашње Србије, Црне Горе, Босне и хрватско приморије у Далмацији од реке Цетине на северозападу до реке Бојане у Зети (Црној Гори) на југостоку јадранског приморија. Имена првих српских владара који су Србе довели на Балкан средином VII века остала су и до данас непозната. Тек за шестог српског владара који је постао српски кнез почетком осмог века, а чија се власт преносила са оца на сина, зна се да се звао Вишеслав. По њему је прва српска владарска породица и добила име Вишеславића. Њега су наследила три потоња наследника, отац, син и унук  - Радослав, Просигој и Властимир.

Тек са кнезом Властимиром се тачно може утврдити хронологија владавина владарa из династије Вишеславића. Властимира су наследили владари који су били достојни браниоци српске државности у борби са њиховим источним суседом Бугарском : кнез Петар Гојинковић, кнез Павле Барновић, кнез Захарије Прослављевић и кнез Часлав Клонимировић. Након смрти овог последњег средиште српске државности се премешта у Зету (Црну Гору). Први зетски кнез је био Петар, али се о њему мало шта зна. Њега је наследио кнез Јован Владимир који је завладао Зетом у време када је држава македонских Словена, којом је владао цар Самуило, била на врхунцу своје моћи. Њега је Самуило оженио својом ћерком Косаром и поверио му на управу Зету којом је владао све до своје трагичне смрти 1016. После пропасти Самуилове државе 1018, Зета је потпала под власт Византије. Међутим, сродник кнеза Јована Владимира, кнез Стефан Војислав подигао је устанак против византијске власти и самостално завладао Зетом. Његов син Михаило је припојио Зети Србију и Босну, а 1077. године је од папе Гргура VII Хилденбранда добио краљевску круну. Највећи успон Дукаља је доживела под зетским краљем Константином Бодином, јер се у састав његове државе ушле : Србија, Босна, Травунија и Конавли и Захумље. Тада је и барска епископија (бискупија) подигнута на ранг митролије (надбискупије). Дакле, сто трдесет година пре добијања аутокефалности српске цркве 1219. који је задобио Сава Немањић од никејског цара Теодора I Ласакриса и никејског патријарха Манојла Сарантена Харитопула, српски краљ у Зети Константин Бодин је 1089. српској римокатоличкој цркви у Зети изборио независност, а сто четдесет година пре кринисања Стефана Немањића за првог краља Србије 1217 године, од стране римског папе Хонорија III (1216-1227), кнеза Михаила је 1077. римски папа Гргур VII Хилдебранд (1073-1085) удостојио насловом првог српског краља.
 
Срђан Лакић, с.р., Дипломирни/мастер историчар
 
Литература :
                                                                                                                                                           
 
[2] - К. Јиречек, Историја Срба I-II, Београд 1952, (новија издања : Београд  1978, 1980, 1988 и 1990).
 
[3] – В. Ћоровић, Историја Срба, Беогард 2001.
 
[4] - Г. Острогорски, Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци, Историјски часопис 1-2 (Београд, 1948).
 
[5] – Историја народа Југославије, I, Београд 1953, коаутор : Михаило Динић, Српске земље у ранофеудално доба, (до XII века), стр. 229-260.
[6] - С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 2005.
 
[7] - Р. Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века?, Београд 1981.
 
[8] - Историја народа Југославије I (од почетака до XVI века), Београд 1953.
 
[9] - Историја српског народа I, Београд 1981.
 
[10] - М. Brandt, Srednjovjekovno doba povijesnoog razvitka, Zagreb 1980, стр. 105; С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 2005, стр. 12.
 
[11] - М. Brandt, стр. 105-106; С. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 2005, стр. 12.
  
[12] - Историја народа Југославије I, Београд 1953, стр. 89; Исто, М. Brandt, str. 105, 108, 118.
 
[13] - С. Ћирковић, исто, стр. 12-13; M. Brandt, стр. 118; Историја народа Југославије, I, стр. 89; Б. Ферјанчић, Досељавање Хрвата и Срба на Балкан, Зборник радова Византолошког института, 1996, 1, 35, стр. 129-132.
 
[14] - Историја народа Југославије, I, Београд 1953, стр. 229-230; Историја српског народа, I, Београд 1981, стр. 144-145; М. Благојевић, М. Матић, Е. Милак, М. Витезовић, Векови Срба, Горњи Милановац 1992, стр. 9-11; С. Мишић, Историјска географија српских земаља, Београд 2014, стр. 19-23.
 
[15] - Историја народа Југосалвије, I, стр. 233; Историја српског народа, I, стр. 147; М. Благојевић, М. Матић, Е. Милак, М. Витезовић, Векови Срба, стр. 12; С. Ћирковић, стр. 15-16; С. Мишић, стр. 23-24; Р. Новаковић, Где се налазила Србија од VII до XII века?, Београд 1981, стр. 51.
 
[16] - Историја народа Југосалвије, I, стр. 233; Историја српског народа, I, стр. 147-148; С. Ћирковић, стр. 16; С. Мишић, стр. 23.
 
[17] - Р. Новаковић, стр. 52-54.
 
[18] - Историја народа Југославије, I, стр. 232; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак, М. Витезовић, Векови Срба, стр. 13.
 
[19] - Историја народа Југославије, I, стр. 234; Историја српског народа, I, стр. 156; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак,  М. Витезовић, Векови Срба, стр. 13; С. Ћирковић, сре. 24; С. Мишић, стр. 24.
 
[20] - Историја народа Југославије, I, стр. 234; Историја српског народа, I, стр. 157-158; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак,  М. Витезовић, Векови Срба, стр. 13; С. Ћирковић, стр. 24; С. Мишић, стр. 24; Р. Новаковић, стр. 55-58.
 
[21] - Историја народа Југославије, I, стр. 235; Историја српског народа, I, стр. 158; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак,  М. Витезовић, Векови Срба, стр. 15; С. Ћирковић, стр. 24; С. Мишић, стр. 24.
 
[22] - Историја народа Југославије, I, стр. 235; Исто, Историја српског народа, I, стр. 158-159; Исто, М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак,  М. Витезовић, Векови Срба,
стр. 15; Исто, С. Ћирковић, стр. 24; Исто, С. Мишић, стр. 24.
 
[23] - Историја народа Југославије, I, стр. 235; Историја српског народа, I, стр.159-160; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак,  М. Витезовић, Векови Срба, стр. 15; С. Ћирковић, стр. 25; С. Мишић, стр. 25.
 
[24] - Историја народа Југославије, I, стр. 235-236; Историја српског народа, I, стр.159-160, 166-167; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак,  М. Витезовић, Векови Срба, стр. 15-16; С. Ћирковић, стр. 25-26; С. Мишић, стр. 25.
 
[25] - Историја народа Југославије, I, стр. 236-237, 239.  
 
[26] - Историја народа Југославије, I, стр. 238.
 
[27] - Историја народа Југославије, I, стр. 238-239; Историја српског народа, I, стр. 168-170.
 
[28] - Историја народа Југославије, I, исто нав. дело, стр. 239; Историја српског народа, I, стр. 182-186; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак, М. Витезовић, Векови Срба, Срби, српске државе и српске земље, стр. 17-18.
 
[29] - Историја народа Југославије, I ; Историја српског народа, I, стр. 186-192; М. Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, стр. 23-25; М. Благoјевић, М.
Матић, Е. Милак, М. Витезовић, Векови Срба, Срби, српске државе и српске земље, стр. 18-19.
 
[30] - Историја народа Југосалвије, I, стр. 241-242; Историја српског народа, I, стр. 192-196; М. Благoјевић, М. Матић, Е. Милак, М. Витезовић, исто нав. дело, стр. 19-20.
 
[31] - Историја народа Југославије, I, исто нав. дело, стр. 242-243. Историја српског народа, I, стр. 192-196.




Кључне речи

Коментари

Постави коментар

Занимљива
РАЗНО